Душица Лечић Тошевски: Биоетика еутаназије

Еутаназија, медицинска пракса намерног завршетка живота да би се избегли бол и патња део је „прогресивних вредности” савремене цивилизације и резултат великих институционалних и друштвених промена, нарочито у западном свету. Захтев за активно и намерно убрзавање смрти је контроверзан феномен који прати ставове како је неопходно променити друштвене норме и вредносне системе новог човека у новом свету. Еутаназија је легализована у неколико развијених земаља Запада, нарочито у либералним, фрагментисаним, секуларним друштвима, под утицајем покрета о људским правима који се залажу за аутономију сваког појединца, слободу избора и одлучивање о последњим стварима. На почетку еутаназија је примењивана само за пацијенте у терминалним стадијумима болести, које прати неподношљива патња. У неким земљама, међутим, она је дозвољена је и за особе са психијатријским поремећајима, уз образложење да су ти поремећаји хронични и да је патња коју они узрокују дуготрајнија него код соматских болести. Према мишљењу Душице Лечић Тошевски, дебата о еутаназији у 21. веку представља најважнију тему биоетике као и расправу о моралним вредностима и стању савременог човека. Та дебата, сматра ова ауторка, будући да је повезана с религијским, етичким, правним и практичним питањима, требало би да укључи како лекаре, етичаре, правнике и политичаре, тако и целокупну јавност. У социјалном чину као што је еутаназија, највећа одговорност препушта се лекарима који треба да примене процедуру еутаназије, што је у супротности са основним принципима медицинске струке, Хипократове заклетве и представља антитезу лечењу.

Уредник: Предраг Шарчевић