Винченцо Белини: Пират

Ово дело је написано за миланску Скалу, на либрето Феличеа Романија, а двадесетшестогодишњем Белинију је донела жељени успех. Како је ово била тек друга опера коју је писао за једну професионалну оперску кућу, Белини се итекако потрудио и радио је на партитури читавих шест месеци, што је у време белканта било дуго – с обзиром да су његови савременици попут Доницетија, или нешто старијег Росинија били приморани да пишу и по неколико оперских партитура годишње. На премијери су певали одлични певачи попут Ђованија Батисте Рубинија, Анријет Мерик-Лаланд и Антонија Тамбуринија, а публика у Скали је оперу доживела као долазак узбудљивог новог композитора на оперску сцену.

Међународни успех није изостао. Постављена је наредне године у Бечу, а потом у Лондону и Паризу. Током XX века ово дело је обновљено у Риму 1935. године како би се обележила стогодишњица Белинијеве смрти, а посебно је позната поставка из 1958. године у миланској Скали у којој су певали Франко Корели, Марија Калас и Еторе Бастијанини. Данас се спорадично изводи на готово свим већим оперским сценама.

Ова Белинијева опера је одиграла важну улогу у успостављану стила романтичне мелодраме коју ће касније развити Доницети и Верди. Импулсивни и растрзани херој италијанске романтичарске опере, по први пут је представљен у Гвалтијеровој уводној каватини. Белини се ослањао при том на таленат главног певача Рубинија и његову способност да искаже страсна осећања, не прекидајући мелодијску фразу, већ је само украшавајући. Колико је Белинију било важно прилагођавање деонице Гвалтијера Рубинију, говори и податак да је композитор транспоновао вокалну деоницу за степен више у односу на запис у партитури. У том смислу улога Гвалтијера представља помак у развоју тенорског фаха у правцу правог драмског тенора.

Уредница Ксенија Стевановић