Маријa Чалић: Превладавање постмодернизма. У потрази за изразом (3)

Марија Чалић полази од парадокса који је конституван како за теорију књижевности, тако и за књижевност саму: правила (дефиниције, класификације) морају да постоје, али ако се строго држимо правила књижевни текст се убија, односно рађа мртав. „Да би функционисао”, пише Чалић, „књижевни текст захтева истовремено успостављање заједничких темеља и признање да су ти темељи увек и једино растресити и подложни преображајима при сваком новом подрхтавању/померању онога што им је спољашње и/или унутрашње”. Другим речима, сваки књижевни или књижевно-теоријски текст, о чему год да говори, увек већ говори и о себи самом, о сопственим темељима и сопственим условима могућности.

Књижевност Владимира Тасића утолико је велико, непрестано врење. Но, Тасићево дело (Тасић је и значајан математичар) обилује и теоријским промишљањима окупљеним у есејима и научним радовима, те Марија Чалић у своме приступу Тасићевом делу не ретко "у помоћ позива" Тасића-теоретичара како би боље објаснила Тасића-писца. Као модел јој, пак, служи постмодернио приступ управо да би се постмодерна, на неки начин, превазишла. Проблем је, међутим, у томе што је постмодерна довела у питање (и то веома убедљиво) сам појам темеља и чврстог тла, те је превладавање постмодернизма из духа самог постмодернизма – при чему се Чалић не враћа на предмодерне теорије – веома захтеван задатак. Утолико није случајно што реч "растварање" доминира овим текстом: растварање знања, растварање идентитета, растварање стварности, растварање језика путокази су који упућују којом се методом Марија Чалић служи, односно којим се мотивима у Тасићевом делу води.

Чита Душица Мијатовић.
Уредница Тања Мијовић