Простори пијанизма – Симон Барер

Међу неколицином пијаниста чија је виртуозност током прве половине 20. века представљала последњи ’одјек’ оне традиције свирања у којој су акробатске вештине биле неопходна ознака сваког великог концертног извођача, посебно место заузимао је Симон Барер. Овај украјински пијаниста јеврејског порекла, рођен у Одеси 1896. године, остао је, међутим, до данас у сенци славе својих, по стилу свирања блиских, савременика и колега, клавирских виртуоза Емила фон Зауера, Леополда Годовског и Владимира Хоровица. Ова чињеница превасходно је везана за прерану смрт уметника која га је 1951. године зауставила у томе да своје способности популаризује у наступајућој ери пуне експанзије медијског посредовања музике. Ипак, на основу сачуване дискографије која данас стаје на неколико компакт-дискова, о Бареру се може говорити као о власнику вероватно најбржих прстију свог доба, пијанисти чије свирање изазива неверицу код савременог слушаоца, те више наликује на убрзане снимке него на манифестацију реалног кретања прстију по клавијатури. Свакако, то је сведочанство о уметнику ’надљудских’ способности чији виртуозитет упркос шуштавим моно снимцима заслепљује бљештавилом клавирског звука. Међутим, виртуозност Симона Барера никако није имала онај застрашујући ефекат који би откривао демонске дубине његове музикалности – напротив, у питању је увек била демонстрација пуне професионалне припремљености иза које се, такође истине ради, нису могла назрети велика тумачења или проширивања познатих карактерних и психолошких аспеката музичке литературе. Можда је то био данак превеликој техницистичкој спретности која није остављала исувише простора за било шта друго, а можда је у питању било једноставно опредељење самог пијанисте који – преузевши стилистику свирања из епохе виртуозитета – једноставно није осећао потребу да залази у дубље слојеве дела која је изводио. Међу репрезентативним снимцима који обухватају Барерова извођења бројних, махом романтичарских дела, налази се и Оријентална фантазија Исламеј Милија Балакирјева коју је пијаниста забележио 1947. године, а коју репродукујемо у емисији.

Рођен као је једанаесто од укупно тринаесторо деце у сиромашној јеврејској породици, Барер је музичко образовање започео самостално, стичући практична и теоријска музичка знања готово у ходу уз свирање помоћу којег је зарађивао за живот. Показавши велике способности уписује се на конзерваторијум у Санкт Петербургу где у класи Ане Јесипове, а потом и Феликса Блуменфелда стиче формално образовање. Мада се почетак Барерове пијанистичке каријере поклопио са бурним револуционарним временом у Русији, он све до 1929. године гради каријеру кроз наступе широм Совјетског Савеза, а такође још 1919. постаје и професор на Кијевском конзерваторијуму. У све тежим условима живота и уметничког деловања у земљи, захваљујући функцији културног аташеа СССР-а у Летонији коју обавља од 1929. до 1932. године успева да пребегне најпре у Немачку, а након доласка нациста на власт, 1934. године и у Шведску. Тридесете године биће период његовог пијанистичког зенита који врхуни изузетно запаженим дебијем у Лондону где са Томасом Бичамом изводи Први клавирски концерт Петра Чајковског, а на који се надовезује и наступ у Карнеги холу, 1936. године. Ова деценија биће испуњена бројним наступима који га афирмишу у Европи, али и одласком у Јужну Америку, Аустралију и Нови Зеланд. На другој страни, међутим, буран живот јеврејског музичара у сталном бекству од политичких неприлика окончаће се емиграцијом у Сједињене Државе 1939. године одакле наставља каријеру наступима и турнејама које ће га, посебно после рата, вратити на сцене Европе и Јужне Америке. Животни перпетуум мобиле који је умногоме наликовао и самом његовом свирању стално усмереном ка напред, зауставиће се међутим неочекивано нагло, у 54. години, када за време наступа у Карнеги холу са Јуџином Ормандијем и Филаделфијским оркестром, у другом ставу Григовог Клавирског концерта доживљава мождани удар и умире пред публиком на сцени. На прагу пуне зрелости и синтезе животних знања и искустава Барер је, тако, отишао у историју заједно са читавом епохом чији је израз својим пијанизмом проносио, а убрзо је избледео и из интересовања публике која је у послератним годинама тежила другачијим стандардима и начинима интерпретације музичке литературе. Поновно откривање његове дискографске заоставштине, међутим, осветљава га последњих година новом светлошћу и чини се коначно поставља у канон најзначајнијих извођача прве половине прошлог века.

Најбољу аргументацију његовој историјској реевалуацији пружају сами снимци, те у емисији Симона Барера представљамо и као интерпретатора музике Фредерика Шопена, репродукујући његово извођење Анданте спианата и Велике Полонезе у Ес-дуру, опус 22.

Делећи судбину већине пијаниста рођених крајем 19. века, ни Барер није дочекао комерцијализацију стерео технике снимања, те је своју укупну дискографску заоставштину остварио на моно снимцима. Прве тонске записе остварио је тако још за време боравка у Шведској 1929. године за Одеон, да би након сензационалног дебија у Лондону 1934. године добио позив од дискографске куће И-Ем-Ај да у њиховим студијима направи серију снимака која ће током две године у сарадњи са легендарним продуцентом Фредом Гејзбергом резултирати бележењем неких од антологијских наслова романтичарске литературе.

Као један од специјалиста за музику Франца Листа, Барер је између 1934. и 1947. године снимио читав низ његових дела међу којима су и Шпанска Рапсодија, Клавирски концерт број 1 у Ес-дуру, низ појединачних комада, као и монументална Соната у ха-молу. Док лирске одломке свира са препознатљивим реторичким застанцима и спонатним моделовањима протока времена, херојски набој у епским сегментима Барер износи великим карактерним замахом чију драматику потцртава оштрим гестом из којег се осећа уплив крајњег емоционалног ангажмана уметника.

Аутор емисије: Стефан Цветковић