Уметност интерпретације – Сеиђи Озава

Јапански уметник Сеиђи Озава, био је први диригент азијског порекла који је стекао светску славу. Пажњу јавности привукао је 1959. године, победом на такмичењу за младе диригенте у француском граду Безансону. На позив Шарла Минша, који је био члан жирија овог такмичења, наредне године је пратио летње курсеве овог угледног диригента и Пјера Монтеа у Танглвуду, освојивши најзначајније призање фестивала, награду „Серж Кусевицки”. Она му је, пак, омогућила да као стипендиста потом ради са Хербертом фон Карајаном и Берлинским филхармоничарима, вероватно најпознатијим ансамблом на свету. За само две године, Озава је од потпуне анонимности дошао до места асистента Ленарда Бернстајна на челу Њујоршке филхармоније, што је био успон какав готово није забележен у историји, а поготово за уметника који долази из Јапана.

Свој први самостални ангажман Сеиђи Озава је добио 1965, као тридесетогодишњак, када је постао музички директор Симфонијског оркестра из Торонта, касније се присећајући подршке коју је добио како од ансамбла, тако и публике. Из тог периода потичу и прва Озавина дискографска издања, а међу њима се посебно издваја Месијанова Симфонија Turangalila, са Ивон Лорио. Успех код критике које је ово издање имало, охрабрио је Месијана да управо Озави повери премијеру његове опере Свети Фрања Асишки 1983. године.

Након Торонта, Сиђи Озава је своју каријеру наставио у Сан Франциску, руководећи тамошњим Симофнијским оркестром, али је његово име пре свега остало везано за Бостонски симфонијски оркестар на чијем челу се налазио чак 29 година. По дужини ангажмана, Озава је надмашио и Сержа Кусевицког, остављајући дубок траг у развоју овог ансамбла. Са њим је извео више светских премијера дела Ђерђа Лигетија и Торуа Такемицуа, те реализовао обимну дискографију, највећим дело базирану на делима аутора XИX и XX века.

Иако дуговечна, каријера овог диригента није била без скандала. Улазио је у сукобе са синдикатима музичара у Сан Франциску, али и свирачима НХК симфонијског оркестра у Токију, који су 1962. одбили да свирају са њим, незадовољни Озавиним стилом и личношћу.

У својој домовини, Озава је 1984. године основао Саито Кинен оркестар, који је стекао светску репутацију и са којим је 2016. освојио своју једину Греми награду за најбољи оперски снимак. Последње године каријере, провео је управо за оперским пултом, на челу Бечке државне опере којом је руководио од 2002. до 2010. године. Овим оркестром, дириговао је и на Бечком новогодишњем концерту 2002. године, као први Јапанац у историји, а последњи пут се испред овог ансамбла нашао 2021, када је током јапанске турнеје оркестра, са њима одсвирао лагани став из Моцартовог дивертимента Кехлова ознака 136. Озава је преминуо 6. фебруара, у 89. години.

Сеиђи Озава је био препознатљива фигура на концертном подијуму, не само по свом јединственом стилу облачења и дугачкој коси, већ и по елегантним покретима, никада разметљивим или грандиозним, већ покретним и експресивним, којима је постизао препознатљив звук оркестра.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић