Читај ми!

Студије и огледи

Катаринa Пантовић: Хибридни идентитети: Басташић, Табашевић, Цвијетић (5)

У емисији Студије и огледи, од понедељка, 19. до петка, 23. фебруара, можете слушати студију Катарине Пантовић „Хибридни идентитети: Басташић, Табашевић, Цвијетић”.

Ако рат и ратна траума обликују идентитет, а обликују га, нужно, о каквој је врсти идентитета, онда, реч? Управо то питање поставља теоретичарка књижевности Катарина Пантовић, а одговор не тражи толико у самоме догађају колико у језику као одблеску догађаја. И не само то. Колико год догађај претходио језичкој артикулацији, смисао или бесмисао самога догађаја добија се тек после језичког уобличавања. На примерима романа Лане Басташић, Владимира Табашевића и Дарка Цвијетића, Катарина Пантовић анализира језичке механизме који граде идентитет и, истовремено, показује да је управо језик основа идентитета. До овог места, наравно, ништа не излази из већ добро утврђених теоријских токова. Искорак Пантовић прави када у игру уведе полицентрични језик, или један језик који има више имена (српски, хрватски, босански, црногорски, српскохрватски). Наиме, свако од речених списатељица и писаца пише тим језиком на такав начин да се он, строго узев, не може без извесне неодумице сврстати ни у један језички корпус с једним именом. Већ таквом поставком Пантовић доводи у питање оно одређење идентитета које инсистира на томе да идентитет мора бити један, недељив, увек једнак себи, готово таутолошки (српски је српски, хрватски је хрватски, итд). Сво троје писаца мешовитог су етничког порекла, што, наравно, не значи ништа само по себи док се не дође до језика који се, такође, указује као нечист, мешовит, те се редослед потеза поново показује изокренутим: етничко порекло не игра никакву улогу у одређењу идентитета, све док се у конструисање не умеша језик. Идентитет се, утолико, испоставља као празно место смисла (Клод Лефор би можда рекао: празно место моћи), као форма која се може попунити врло различитим садржајима, рачунајући и оне висикотоксичне.

Врло помном анализом романа Ухвати зеца Лане Басташић, Тихо тече Мисисипи Владимира Табашевића, те Што на поду спаваш Дарка Цвијетића, Катарина Пантовић показује како језик функциoнише на местима која из стереотипних, скорелих, стврднутих перспектива изгледају саморазумљива, а да, заправо, ништа није ни јасно, ни провидно, нити саморазумљиво (а најчешће је само глупо). Утолико Пантовић рат и ратне трауме посматра не као пуке покретаче писања, као што ни писање не разуме као пуки терапеутски поступак, већ су рат и ратна траума догађајаји који, као што је речено, тек с језичком артикулацијом задобијају место у преображају смисла. Као темељно искуство рат није место утврђивања идентитета – иако на политичкој или друштвеној равни то бива тако – већ догађај који традиционалне идентитете, преломљене кроз језик, доводи до пуцања и обесмишљавања.

Овај наглашено сложен и квалитетан текст Катарина Пантовић написала је у оквиру пројекта „Идентитети” Фонда за науку Републике Србије.

Чита Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић

 

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво