Простори пијанизма – Хорхе Боле

Приликом посете Кертисовом институту за музику 1938. године, Артур Рубинштајн је издвојио само једног младог уметника за којег је предвидео да ће вероватно остварити велику каријеру. У питању је био двадесетчетворогодишњи кубански пијаниста Хорхе Боле, чији је клавирски тон специфичне мекоће и проточности откривао музичара јединственог талента, предодређеног за настављача романтичарске праксе клавирског извођаштва у 20. веку. И сам Боле је чини се врло рано постао свестан такве улоге, о чему сведоче његова честа позивања на пантеон пијаниста „златног доба“ који су му током живота били трајни узори и инспирација – Хофмана, Рахмањинова, Фридмана, Розентала, Мојзевича, Кортоа, Гизекинга и Падеревског. Евоцирајући своје младалачке идоле, Боле је једном приликом изјавио: „Желео сам да будем један од њих“, и из данашње перспективе могло би се рећи да је ова тежња несумњиво добила своју историјску потврду, сврставши Хорхеа Болеа у ред пијаниста чији је уметнички израз чврсто био утемељен на традицији романтичарског извођаштва. Ипак, Рубинштајнова предвиђања велике славе за младог уметника изречена крајем 1930-их година, морала су да сачекају више деценија на своје пуно остварење. Пут Хорхеа Болеа до пијанистичког Олимпа текао је, наиме, несвакидашње споро, те је овај уметник светску славу стекао тек у позним годинама живота, када након легендарног наступа у Карнеги холу 1974, у својој шездесетој години живота, постиже успех који ће га коначно потврдити као једног од најзначајнијих пијаниста епохе. Ексклузивни уговор који ће након тога потписати са Деком – првом дискографском кућом глобалног значаја са којом ће почети континуирану сарадњу – биће од пресудног значаја за светску афирмацију његове уметности која врхуни тек 80-их година прошлог века, током Болеове последње деценије живота…

Рођен 1914. године у Карабаљу надомак Хаване у породици каталонског порекла као пето од шесторо деце, Хорхе Боле је прве музичке подуке добио у седмој години од старије сестре, да би га брзи напредак већ у десетој довео до оркестра Хавана симфоника са којим јавно наступа изводећи Моцартов Клавирски концерт у де-молу, а потом и до салона угледне Амелије Хоскинсон, истакнуте припаднице кубанског високог друштва. Захваљујући њеном посредовању и финансијској помоћи, Боле одлази у Сједињене Америчке Државе где се у Филаделфији 1927. године уписује на тек основани Кертисов институт за музику, ступивши у класу Дејвида Сапертона. Овај педагог, иначе рођак легендарног пијанисте Леополда Годовског и човек бројних контаката у свету музике код којег ће Хорхе Боле провести наредних седам година, имаће пресудног утицаја на његово уметничко формирање у романтичарском пијанистичком духу. Оно се, међутим, није одвијало само кроз формалне подуке, већ и унутар шароликог контекста Кертисовог института којим су промицале многе значајне личности америчке пијанистичке сцене тридесетих година, а међу њима и бројни европски емигранти попут некадашњег Листовог ученика Мориса Розентала, те Јозефа Хофмана – једно време и директора ове институције. Међу многим догађајима из периода студирања, наступ у Карнеги холу уприличен 1932. године за студенте ове институције, остао је Болеу у посебном сећању, не само због сцене на којој се први пут нашао, већ и због сусрета са његовим музичким идолом – Сергејем Рахмањиновим.

Присећајући се тог догађаја, Боле је једном приликом навео: „Током друге половине вечери, Сапертон ме је одвео до ложе Годовског да чујем остатак концерта. Када се програм завршио, Годовски ме је зграбио за руку и рекао: ‘Желим да упознаш некога.’ У исто време Рахмањинов је излазио из суседне ложе облачивши свој велики капут са раскошном крагном, Годовски ме је представио Рахмањинову на руском и ми смо се руковали, када ми је Рахмањинов упутио неколико похвалних речи пре него што је нестао из дворане…“ Инспиративни догађаји попут овог бојили су Болеове дане студирања у Филделфији окончане 1934. године дипломским испитом на којем је млади пијаниста извео колосалан програм сачињен, између осталог, од Брамсових Варијација на Хендлову тему, Шопенове Треће сонате и виртуозне парафразе Годовског на тему из Штраусовог Шишмиша – једног од дела које ће задржати као специјалитет на свом потоњем концертном репертоару.

Друга половина 1930-их година била је за Хорхеа Болеа време првих професионалних успеха које је отворила његова победа на такмичењу Наумбург у Њујорку, али и почетак рада на Кертисовом институту на којем добија класу клавира. Из овог периода датира и најстарији сачувани снимак једног Болеовог наступа који се одиграо управо у дворани ове високе школе, 9. децембра 1936. године, а који је захваљујући радијском преносу сачуван до данас. Кроз густи, деведесетогодишњи шум овог некомерцијалног снимка, пробија се Болеова надахнута интерпретација Листове транскрипције Бахове Фантазије у ге-молу коју ћемо репродуковати у вечерашњој емисији.

Нимало праволинијски зацртан пут Болеове пијанистичке афирмације, убрзо након првих концертних успеха биће прекинут Другим светским ратом када пијаниста приступа Америчкој армији и одлази у Јапан где ће, сплетом догађаја, у војничкој униформи дириговати премијером комичне опере Микадо Артура Саливана… Послератне године, међутим, означиће брзи повртатак подијуму и бити испуњене интензивном концертном праксом која ће, осим по Сједињеним Државама све израженије добијати и интернационални карактер. Своје прве комерцијалне снимке Боле прави 1952. године за Бостон рекордс са делима де Фаље, Албениза и Ернеста Лекуоне, а већ следеће године и за Ремингтон који објављује његову антологијску интерпретацију Другог клавирског концерта Сергеја Прокофјева и четири Скерца Фредерика Шопена. Ових година, Хорхе Боле интензивно наступа на родној Куби, а концертира и у Канади, Европи, по Карипским острвима и Јужној Америци, са међутим, прилично неуједначеним оценама критике које често истичу уметникову недовољно изражену експресивност извођења. Тако, након концерта који је одржао у Карнеги холу 1955. године – истичући његов „изузетан потенцијал најзад преточен у аутентичан израз“ – познати критичар, Харолд Шонберг закључује свој осврт констатацијом да ће Боле бити врхунски уметник једино уколико успе да у себи пронађе онај „демонски квалитет“ који свака уметност изискује да би се могла назвати великом… Ипак, таквог карактера уистину никада није ни било у интерпретацијама Хорхеа Болеа који је и на својим најславнијим снимцима остајао више одмерен него запаљив. Пре би се рекло – она врста романтичарског пијанисте којој су припадали Рахмањинов и Рубинштајн, а код којих је емоционална потенција долазила из самог звука, његове атмосферичности, колорита и бујности пласиране унутар увек прегледне и педантно организоване структуре интерпретираног дела.

Током 1960-их и 1970-их година, Боле ће развијати богату концертну активност са обе стране Атлантика, а сам почетак овог периода обележиће његово учешће у Оскаром овенчаном холивудском пројекту играног документарца под називом Песма без краја посвећеног Францу Листу за који Боле снима саундтрек. На концертном подијуму пијаниста истовремено значајно шири репертоар, махом делима романтичарске литературе, у првом реду Листа и Рахмањинова, али и Бетовена и шпанских стваралаца, готово у потпуности заобилазећи оригиналне композиције Јохана Себастијана Баха, Скарлатија, Хајдна или Моцарта. Напротив, Баху се посвећује искључиво кроз романтичарске транскрипције, док Листове оперске парафразе постају његов заштитни знак, сведочећи о блискости коју је у изборима делио са ранијим генерацијама пијаниста. Поред интернационалне концертне праксе коју развија током седамдесетих, Боле ће се посветити и педагошком раду на Универзитету Индијане где држи класу између 1968. и 1977. године. Након овог ангажмана, Боле ће трајно деловати и као директор Кертисовог института заменивши на тој позицији Рудолфа Серкина.

Мада се Болеова каријера одликовала високом конзистентношћу наступа, његов пијанизам се деценијама суочавао са ниским вредновањем, махом од стране америчких критичара који су негативно гледали на постојаност романтичарског виртуозитета у његовојн пракси, доживљавајући га током друге половине прошлог века као већ старомодног и превазиђеног. Ипак, ма колико да су овакве широко раширене оцене све до позних година пијанисту ограничавале на сарадњу са мање значајним издавачима, Болеова дискографија показује да је његов пијанизам и те како био саображен стандардима времена. У поређењу са Владимиром Хоровицем, још једним пијанистом којег је уз Хорхеа Болеа пратио епитет „последњег романтичара“ и чији је израз у својој идиосинкратичности био експресивно заоштрен до крајњих граница, Болеова романтичарска карактерна црта далеко је била одмеренијег типа. Она се најбоље уочава у његовом маниру стриктне контроле набоја у екстастатичним ослобађањима енергије на врхунцима одговарајућих одсека дела, при којима чврста организација драматургије потискује сваки облик спонтаности или снажније испољене афективности.

Болеов деликатан, прецизно пласиран те интонативно чист тон, био је последица изузетне пажње коју је пијаниста поклањао естетици звучне слике. Овој препознатљивој особености његовог пијанизма, у великој мери доприносила је и Болеова готово доследна посвећеност клавирима марке Бекштајн и Болдвин који су у времену свеприсутне звучне стандардизације услед доминације Стенвејевих инструмената током друге половине 20. века доприносили његовој упадљивој различитости. Продуцент Петер Водланд је тако 1987. године забежио да је „на концертима по Сједињеним државама Боле свирао углавном на Болдвину, док је у Европи користио Бекштајне. Гледајуц́и га како свира сатима, схватио сам да Стенвеј не преферира управо стога што је на овим инструментима леви педал превише мењао тон инструмента. У току свирања, Боле је наиме обилато користио оба педала, што му је помагало да произведе веома индивидуалан звук на инструменту.“

Особена пијанистичка индивидуалност Хорхеа Болеа стекла је своје коначно историјско признање и ширу популарност тек након уметникове смрти 1990. године о којој речито говори и његово уврштавање у антологијску Филипсову колекцију Велики пијанисти 20. века – вероватно до данас најзначајнији пресек пијанистичких домета протеклог столећа који је начињен у дискографским оквирима. За више од пет деценија дуге каријере, Хорхе Боле је пијанизмом дубоко проживљеног садржаја и високих уметничких квалитета, поред саме музике у наслеђе оставио и лични одговор на питање могућности одрживости романтичарског пламена у времену доминирајућег антиромантичарског расположења.

Аутор емисије: Стефан Цветковић