Уметност интерпретације

Рођена у Београду 1928. године, Оливера Ђурђевић је студије клавира завршила у класи Емила Хајека, али је потом специјализацију наставила у Минхену, где је одабрала чембало као главни инструмент. Тако је постала наша прва чембалисткиња, чијим је залагањем овај инструмент и уведен у редован академски програм на Факлутету музичке уметности у Београду. Била је шеф катедре за Камерну музику и чембало од 1970. до 1993. године, а основала је и Студио за чембало при Студентском културом центру. Као солисткиња, одржала је велики број концерата широм света, а посебно је била посвећена камерном музицирању, изводећи музику најразличитијих епоха - од ранобарокних композиција за чембало, до дела савременика – Радовановића, Ерића, Куленовића, Деспића... од који су јој многи посвећивали своја остварења.

Сарађивала је са бројним ансамблима, пре свих са Загребачким солистима са којима је обишла читав свет, затим са ансамблом Музика хумана; наступала је у Клавирском трију и клавирском квартету Радио Београда, у трију Доне ди Белградо те била клавирска сарадница многобројних вокалних и инструменталних уметника. Преминула је у Београду, 28. децембра 2006. године.

У тексту објављеном у „Политици” 1977. године, описана је као „музичар снажног осећања ритма, прецизног удара, јасне артикулације”. Иако је гајила посебну љубав према музици енглеских вирџиналиста, смело се упуштала и у интерпретацију савремене музике. Говорећи о једном наступу ове уметнице, Снежана Николајевић је 1972. записала следеће: „успела је да изрази различите аспекте своје уметничке личности, пре свега непогрешно осећање мере и стила, сигуран укус при одабиру програма и зналачко коришћење изражајних и техничким могућности клавсена – инструмента који је управо она учинила присним и драгим многим љубитељима музике”.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић