Имагинарни пејзажи

У својим делима примењивао је минималистичку естетику, како на пољу музике где је био међу пионирима експерименталног електронског жарна, тако и у пољу филма и фотографије, где је такође оставио значајне радове, међу којима се истиче серија „Тхе Мовеменет оф Wоркинг Пеопле”. У њој је снимао свакодневни рад, најчешће пољопривредни, широм света – од Кине, Бразила, Лесота, Португала, Мексика, Перуа, Мађаске и других земаља. Филмове из ове серије, уз пратњу музике, Ниблок је представљао више пута у Београду, у којем је гостовао пет пута.

Преселивши се у Њујорк 1958. године, испрва је радио као фотограф и филмски уметник, да би се десет година касније отиснуо и у музичке воде. Без званичног музичког образовања, припадао је авангардним круговима, а своја дела је стварао интуитивно. Испрва је радио са тракама, да би крајем деведесетих прихватио компјутерску технологију. Са њом, Ниблокови радови су постали још текстурно сложенији, с обзиром да се његов композициони поступак састојао из снимања једног, апсолутног тона, одређеног штимовања, који би одсвирао пажљиво изабрани музичар-сарадник, а потом би овај тон био вишеструко суперпониран док се не би створио монументални и континуирани звук. У делима насталим од деведесетих година па надаље, Ниблок би тако користио и до четрдесет трекова за своје композиције. Из бројних сарадњи са музичарима треба издвојити тромбонисту Дејвида Гибсона, Петра Котика, Рафаела Торала, Лија Раналда, Рајнхолда Фридла и других.

Фил Ниблок је од 1985. године био директор фондације за авангардну музику Експериментал Интермедија, са огранком у Генту. Године 2014. добио је престижну награду Џон Кејж – Фондације за савремену уметност.

Био је познат, пре свега, по својим снажним вишеструким дроновима које је, идеално, пуштао и контролисао у великим галеријским и концертним просторима. Кретање публике, као и промене које су се дешавале због природне реверберације простора, су биле есенцијалне за доживљај, трансцедентни и контемплативни, његових радова. Лоренс Инглиш, музичар, уметник и пријатеље Фила Ниблока, је у свом in memoriam тексту за британски онлајн магазин „The Quietus”, записао следеће: „За Фила, звучна амплитуда није била само бездушни приказ снаге тупог објекта над публиком, већ је он користио физиолошки капацитет звука и тела, како би приказао музику као активну, апсолутну и свеобухватајућу. Он је знао да комбинација миктротоналних варијација, волумена звука, саме просторије и присутне публике, отвара могућности које су биле велике, готово безграничне. Слушати његову музику у соби пуној људи, било је увек праћено осећањем заједништва које би испуњавало простор. Као да су сви узимали дах на почетку дела и заједно издахнули на његовом крају. Музика Фила Ниблока је садржала време. Позивала вас је унутра и постепено би вам откривала како време звучи у звуку, његову јединственост и сингуларност. Његова музика није била иста, колико год пута да сте сусретали његова дела, а начин на који је постојала унутар и око вас је био везан само за тај тренутак сусрета”, завршава Инглиш.

Уредница Ксенија Стевановић