Читај ми!

Антологија српске музике

Представићемо снимак опере "Симонида" Станојла Рајичића који је остварен 1992. године у продукцији Радио Београда. Том приликом забележена је последња верзија овог Рајичићевог дела, која се сматра драматрушки и уметнички најуспелијом.

Већ почетком 1993. године, на нашим таласима овај снимак је премијерно представљен, али до сада није начињена и телевизијска адаптација ове опере, као што је то био случај са другим оперским остварењима овог аутора. Главне улоге тумаче: Живан Сарамандић као краљ Милутин, Вјера Мирановић-Микић, краљица Симонида, Никола Митић као игуман Данило, Јелена Влаховић као краљева снаха Теодора. У мањим улогама наступају Милена Китић и Ана Јовановић као пажеви, Радован Поповић као први фрањевац, Бранимир Јовановић, као Гијом Адам, барски надбискуп. Хором и симфонијским оркестром Радиотелевизије Београд диригује Душан Миладиновић. Напоменимо да су овај антологијски снимак 2011. године здружено објавили на лепо опремљеном компакт диску Музиколошки институт САНУ, Радио Београд и Завод за уџбенике у оквиру едиције "Пробуђени архив".

Станојло Рајичић се музичкој сцени окретао у више наврата, испрва, у предратном периоду стварајући балетску музику, да би се по завршетку Другог светског рата окушао и на терену опере. Проналазећи инспирацију у једночиној драми у стиховима "Краљева јесен" Милутина Бојића, композитор је отворио ново поље своје стваралачке снаге и креативности. Прву верзију "Симониде" довршио је у једном даху 1953. године, али је већ тада уочио недостатке с обзиром да је користио интегрални Бојићев текст. Већ наредне године Рајичић је са стипендијом Унеска осам месеци провео на студијском боравку у иностранству посећујући музичке центре у Француској, Немачкој, Италији, Швајцарској, Великој Британији и Америци. Како то наводи музиколошкиња Катарина Томашевић у сазревању Рајичића као аутора музичке драме, поред очигледних утицаја "словенског типа вокалне декламаторике и реалистичког проседеа"..." не треба потценити ни снажне импресије које је понео из Минхенске опере, где је пристуствовао уверљивом извођењу Електре Рихарда Штрауса".

По повратку у Београд, Рајичић је одлучио да ангажује либретисту који ће приредити Бојићев предложак за потребе оперског представљања. За ту улогу изабрао је искусног позоришног редитеља и драмског писца Јована Кулунџића, који је направио комплексну драмску структуру од два чина, са значајним улогама повереним хору и балету. На овој верзији опере Рајичић је радио током 1956. и у првој половини 1957. године. Његова жеља је била да се дело постави на сцену Народног позоришта, али му је тадашњи директор Београдске опере, Оскар Данон, сугерисао да своје дело прво понуди Сарајевској опери. Тако је 24. маја 1957. године Симонида премијерно представљена публици у Сарајеву, а поред похвала, критика је указала и на дисбаланс између бројних дијалога у првом чину и спектакуларности другог чина. Рајичић је зато, убрзо после премијере, започео ревизију распореда сцена, имајући у виду да је његова опера била предвиђена за београдско извођење. Наредне 1958. године на сцени Народног позоришта, Симонида је представљена као трочина музичка драма, а Оскар Данон је дириговао одличном поделом у којој су суделовали и Злата Сесардић, Мирослав Чангаловић, Милица Миладиновић и Станоје Јанковић. Ова верзија је добила и признање Удружења композитора Србије, али Рајичић још увек није формално-драматуршки заокружио своју оперу. Прилика му се указала, после десетогодишње паузе, када је Симонида уврштена у низ остварења која је требало да обележе стогодишњицу оснивања Народног позоришта. Тада настаје, завршна верзија опере која се може окарактерисати као својеврсан повратак Бојићевом оригиналу. Рајичић ствара једночину структуру, у којој се драматуршка тензија убрзано и експресивно развија кроз пролог и тринаест повезаних сцена. Жанр-сцене само потцртавају напете дијалоге, а дело краси тек неколико релативно заокружених нумера - арије Теодоре и Симониде, и велики монолог краља Милутина. По речима Катарине Томашевић, "Рајичићева Симонида у свом најзрелијем виду, управо је ослободила сва она, на први поглед не лако видљива, латентна експресионистчка својства Бојићеве Краљеве јесени". Овај експресионистички супстрат видљив је и у самом музичком језику од цртежа вокалних деоница, до битоналне оркестарске пратње. Ова , последња верзија Симониде је после премијере 1968. године добила неподељене комплименте критике, уврштена је и у програм Бемуса наредне године, а такође је изведена и на гостовању Београдске опере и балета у Лозани 1971, где је такође топло примљена. На крилима овог успеха, Рајичић се током седамдесетих и осамдесетих година окренуо стварању музичких драма за потребе телевизије - те су тако настала дела Карађорђе - Семе зла, Дневник једног лудака и Беле ноћи. Ипак, Симонида је поделила судбину оперских остварења у нашој култури, а то значи да је после успешне премијере и појединих реприза, нестала са репертоара. Зато је аудио снимак остварен 1992. године од посебне важности, јер је он не само сведочанство о завршеној верзији опере, већ је у његовом настанку учествовао и сам композитор, као и диригент Душан Миладиновић који је дао убедљиву и завршну интерпретацију овог дела.


Уредница : Ксенија Стевановић

 

Коментари

Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво