Мајстори барока – Марио Бјанкели

Рођен 1660. године у Риминију, италијански композитор Марио Бјанкели потекао је из богате племићке породице. Своје музичко образовање стекао је на језуитском институту – Колегијуму Свете Катарине у Парми – намењеном образовању младих аристократа. Установа је била тако организована да је за циљ имала да унапреди уметничке склоности својих студената, поред образовања из класичних наука и кодекса понашања, а музичко образовање је претежно било усмерено ка овладавању свирања на инструменту. Није познато ко је био задужен за подучавање младог Бјанкелија, али списи ове институције сведоче о његовој марљивости, а његово име се често појављује међу ученицима који су се истакли у свирању на гитари, лаути и чембалу. Како је потицао из врло имућне породице, Бјанкели није имао потребу за сталним намештењем, те је своје време проводио на путовањима кроз Италију. Тако, у документима читамо да је имао „изванредну способност за хармонију, и јединствено мајсторство у свирању музичких инструмената, чиме је ову уметност у потпуности учинио својом, а спретношћу и агилношћу, посебно када је у питању лаута, надмашио све остале”. У Венецији, Фиренци и Риму, где је често одлазио, неретко су га принчеви и други представници високог сталежа позивали да наступа на свечаностима и демонстрира своје „врхунско умеће и знање”. Временом, постао је познат у сваком граду у Италији, а за њега се чуло и у Немачкој. Тако га је Принц од Брауншвајга више пута позивао да буде запослен на његовом двору, уз све привилегије и почасти, а исто је учинио и Јозеф Први Хабзбуршки. Ипак, Бјанкели их је одбио, преферирајући удобност и спокој свог приватног живота. Данас се сматра да су његово порекло које му је омогућавало да не мора да зарађује за живот, као и проблеми са здрављем, биле главне препереке да овај аутор постане познатији у круговима европских композитора свог доба. Умро је 1730. године 

Марио Бјанкели стварао је у периоду када су се догађале промене у музици краја 17. и почетка 18. века – не само када су у питању стилови и облици, већ и само поимање концепције музике, као и нови начин уживања у њој. Припадао је струји композитора који су настојали да „прошире погледе и који су константно трагали за новим експресивним средствима и били инспирисани за стварање различитих музичких жанрова усмерених на превазилажење старих концепција”. Нови фокус стављен је на развој вокалних линија и инструменталних деоница, које заједно доприносе драматургији дела. 

Камерне кантате и арије које ћете слушати у овој емисији, одраз су његове стваралачке личности. Писане су за посебне прилике и публику која је високо образована, тако да су се изводиле углавном у аристократским круговима и академијама. Осим што су писане заједно, и груписане у једну збирку, тематика и стил сваке композиције су различити. Нажалост, зуб времена је нагризао папир аутографа, те су неке од ових композиције непотпуне.

Ауторка: Саша Тошковић.