Композитор месеца – Петар Коњовић

Коњовић је написао неколико оркестарскких дела као што су Симфонија у це молу, варијације На селу, Концерт за виолину под називом Јадрански капричо, симфонијске поеме Сербиа либерата, Макар Чудра и Три псалма за гудачки оркестар те Симфонијски триптихон из Коштане.

Симфонија у це молу, коју ћете слушати у првом делу емисије, сматра се првом симфонијом у историји српске музике, будући да су симфонијски радови Исидора Бајића и Милоја Милојевића изгубљени. Компонована је 1907. године, а први пут је изведена тек 1923. године када је Загребачком филхармонијом дириговао сам композитор.

Обиман први став, брукнеровске ширине, како то наводи Властимир Перичић, започиње уводом, након чега следе фанфаре рогова које најављују главну тему. Ова тема подсећа на познату народну мелодију Леле, Стано мори, док су у споредној теми, коју доносе виолончела, присутни елементи народне мелодије Цвекје цафнало. Други, лирски став започиње темом у обои заснованој на теми из увода првог става, којој се потом постепено прикључују преостали инструменти, а завршава се истом темом којом је и започео овај став. Скерцо са триом доноси полетне народне мелодије које драмски ток воде ка финалу. Увод завршног става је изграђен на темама из ранијих ставова, док сам облик садржи само обрисе сонатне форме.

У другом делу пратићете Коњовићев Концерт за виолину и оркестар Јадрански капричо. Како истиче музиколошкиња Ивана Вуксановић, почетком 20. века издвајају се два велика развојна таласа у релативно младој спрској музици. Прва генерација – Коњовић, Милојевић, Христић, ствара повољније културе, те педагошке и комуникационе услове за убрзани развој следећих генерација, пре свега прашких ђака, који су, са друге стране, српску музику приближили европском нивоу. Тако су се издвојила два усмерења: национални смер старије генерације, којој припада Коњовић и космополитска струја прашких ђака, а ове поделе су се одразиле и на концертантну српску музику, истиче Ивана Вуксановић.

До 1940. године виолина је била неприкосновена у домаћој концертантној пракси, те су и композитори рођени 80-их година 19. века – Христић и Коњовић – дали допринос овом жанру. Коњовић је Концерт за виолину и оркестар Јадрански капричо компоновао у периоду од 1933. до 1936. године. Први пут је изведен на Радио Београду 1939, а право концертно извођење уприличено је тек 1952. године, када је Марија Михаиловић наступила уз пратњу Београдске филхармоније и диригента Живојина Здравковића.

Сам назив дела сугерише на то да се теме у овом делу ослањају на популарне даламатинске мелодије, делимично на оне које је Мокрањац користио у Приморским напјевима. Према речима Властимира Перичића, ово дело зрачи озареном ведрином и непомућеном радости – „као дитирамб медитеранском пејзажу, сунцу и мору”.

Ауторка Јелена Дамјановић