Светске музичке позорнице

О Румунском концерту Лигети је 2000. године рекао следеће: „1949. и 1950. боравио сам у Румунији, где сам на Институту за фолклор у Букурешту проучавао традиционалну музику, а потом сам са етномузиколозима учествовао на неколико теренских истраживања како бих снимио делом румунску, делом мађарску народну музику. Румунски концерт, обликован у четири става која се изводе без паузе, са гудачким и дувачким солистичким партовима, заснован је на низу румунских мелодија које сам снимио, али и оних које сам транскрибовао користећи материјал са воштаних плоча похрањених у Институту за фолклор. Поред тога, у композицији сам употребио и неке хармонске обрте специфичне за румунску традиционалну музику, који су ми у великој мери помогли приликом стилизације овог дела, али сам додао и сопствено тумачење музицирања сеоских бендова”, истакао је Лигети. Међутим, након само једне пробе у Будимпешти, дело је забрањено за извођење. Наиме, почетком педесетих година прошлог века, у многим земљама Источног Блока уметност је била под сталним надзором државе. У Мађарској је Савез композитора организовао "слушалачке сесије" у оквиру којих су одлучивали која дела су погодна за извођење. Иако су биле организоване као форум за дискусију о новим остварењима, ове сесије су у пракси заправо служиле за цензуру. А под Стаљиновом диктатуром, чак је и народна музика била дозвољена само у "политички коректној" форми. Како је и сам Лигети тврдио, дело је одбачено због тога што су његова тумачења трансилванијске традиционалне музике сматрана превише дисонантним, иако је, како је често истицао, звук био релативно аутентичан. Данашњем слушаоцу тешко је да схвати зашто су дисонанце, представљене у делу, како је и сам Лигети говорио, „као благе тоналне шале” биле проглашене опасним по државу. „Румунски концерт одражава моју дубоку љубав према румунској народној музици и култури”, говорио је композитор, а дело је посветио Мађарском војном оркестру.

Уредница Ирина Максимовић Шашић