Нова дискографија

„По мом мишљењу уметност, а пре свега музика, састоји се у томе да нас подигне што више изнад онога што она сама јесте”, речи су Габријела Фореа, француског композитора који је живео од 1845. до 1924. године. Захваљујући свом учитељу Камију Сен-Сансу, Форе је започео каријеру као оргуљаш у цркви, али није оставио ниједно дело посвећено овом инструменту, док композиције за клавир обухватају највећи део његовог опуса. Међу њима су најистакнутија Ноктурна и Баркароле, у којим је Сен-Сансов утицај очигледан у погледу јасноће, виртуозности и строгости, али им је Форе дао и дозу интимности и сензуалности, што је било типично за његов стваралачки сензибилитет.

Од 1872. до 1877. године, Форе је био заљубљен у Маријен Вијардо, ћерку чувене оперске певачице Полин Вијардо, са којом је кратко био и верен. Како је Полин Вијардо познавала Шопена веома добро, а Сен-Санс често радио као њен корепетитор, у једном од својих есеја открио је шта му је певачица причала о Шопеновом стилу. Форе је тај чувени стил Шопенових ноктура присвојио и прилагодио свој музичком језику.

Како истиче критичар часописа Грамофон, „за извођење ових дела, пијанисти су потребне две потпуно независне руке”, а интерпретације Марк-Андреа Амелена, „звуче као да посматрате рад ручног сата неког луксузног бренда са многим међусобно зависним и истовременом замршеним деловима који раде у савршеној хармонији”.

Фореове Баркароле су једина збирка ових дела икада компонована у овом жанру. У њима је очигледан утицај његовог дугодишњег рада као оргуљаша, те ова дела звуче као да су написана за три мануала, са мелодијама у регистру тенора и пратећим фигурама или другим гласова који се преплићу.

Ауторка Јелена Дамјановић