Мајстори барока – Лоренцо Гаетано Заватери

О животу италијанског композитора и виолинисте Лоренца Гаетана Заватерија, рођеног 1690. године у Болоњи, не постоји много података. Познато је да је учио виолину код Ђузепа Торелија, док га је Лука Антонио Предијери подучавао хармонији и композицији. Временом, Заватери је достигао висок ниво умећа свирања и, правећи туре по северној Италији, постао је познат и уважен виолински виртуоз. 

Године 1713. почео је да свира при Цркви Сан Петронио у свом родном граду , а у 27. години је, у знак признања за своје музичко умеће, примљен у елитне кругове Филхармонијске академије у Болоњи, поставши њен члан. До краја живота остао је у овом граду, делујући најпре као виолиниста музичке капеле. Тачан датум његове смрти није познат, али се претпоставља да је умро у децембру 1764. године. 

Тридесетих година 18. века, Заватери је објавио две збирке инструменталних композиција, међу којима је и збирка коју емитујемо у вечерашњој емисији. Збирку од дванаест дела у форми црквених, односно камерних концерата из 1735. године композитор је посветио свом ученику и патрону, грофу Корнелију Пеполију Музотију.

Заватеријеви концерти су примери каснобарокног италијанског кончерта гроса. У то време је стриктна дефиниција жанра почела да губи свој примарни облик, и кроз ова дела јасно се види стилски плурализам који је био својствен за италијанску оркестарску музику 30-их и 40-их година 18. века, а који се може пронаћи и у делима Тартинија и Вивалдија. Ова остварења савременици су коментарисали као дела аутора „префињене интелигенције”. Она осликавају Заватеријево умеће експериментисања, његову богату имагинацију и изразито познавање инструмента. Такође су значајна због начина на који илуструју развој форме кончерта гроса кроз време – ослањају се на структурне и стилске моделе италијанских мајстора раног барокног периода, затим их реинтерпретирају и стављају у нови композициони контекст.

Ауторка: Саша Тошковић