Музика вива

Ово хорско дело настало је 2011. године као сценска музика за истоимени комад познатог позоришног редитеља Анатолија Васиљева. По речима Мартинова он је покушао да музику „учини интегралним делом сценског извођења Илијаде”, али му се и поред тога учинило да она може да функционише и самостално. По његовом мишљењу то је омогућио изузетан извођачки анасамбл настао у сарадњи Андреја Котова, Светлане Анистратове и Татајне Гриденко који су оформили такозвани „Хор Илијада”. Овај хор је био интегрални део представе, коју је Васиљев базирао на 23. певању Илијаде у којем се описује Надметање у славу Патрокла, односно погребне свечаности након погибије грчког јунака и Ахилејевог пратиоца. Мартинов је свој минималистички језик комбиновао са архаичним формулама и архаичном вокалном артикулацијом, стварајући органски спој са сценским покретом који је Васиљев базирао на оријенталним борбеним вештинама.

Спајање ритуалне праксе са инспирацијама проистеклим из духовне музике једна је од карактеристика опуса Владимира Мартинова, употпуњена његовим екстензивним етномузиколошким знањем. У том погледу, архаичност музике за којом трага у Илијади, Мартинов остварује маштовито и снажно, приказујући нам свет дубоког туговања, јуначке, мужевне, реторике и трансформације које губитак и његово оплакивање доноси. 

Мартинов у својој Илијади користи хор на специфичан начин, близак духовној и фолклорној традицији различитих меридијана, мимо уврежене, академске хорске праксе. Наиме, певачи користе гласове отвореног грла, циркуларно дисање, проширене вокалне технике, те употребљавају исон и друге видове бордуна, којима се ствара широк хармонски спектар. 

Хорски циклус Илијада Владимира Мартинова из 2011. године поседује осам ставова. Први назван по ономатопејском узвику „Ајаајао” – доноси нам дозивање ратника, на антифони начин, у снажном сучељавању дисонанци проистеклих из аликвотних трења, као и ритмичном пљескању рукама. Потом следе два става посвећена појављивању Патроклове душе, названи по Хомеровим стиховима „Спаваш, Ахилеју, сасвим заборавивши на мене”. Четврти став носи назив „И дај ми улаз у Хад”, потом следи „Дрво које су Грци секли”, „Патроклов долазак”, „Погребна ватра” и сублимни завршни став „Оно што јутро доноси”, саткан од ритуалног, мантричног понављања над држаним бордуном и мадригалистичког успињања гласова ка вишим сферама.

Уредница Ксенија Стевановић