Композитор месеца – Јоханес Брамс

У Брамсовима најранијим делима доминира клавир, инструмент на којем је стицао музичко образовање. Као интерпретатор и композитор, желео је да својим деловањем превазиђе виртуозне и салонске традиције које су доминирале у Европи 30-их и 40-их година 19. века.

Прву групу клавирских дела, од опуса 1 до 5, Јоханес Брамс компоновао је у периоду од 1851. до 1853. године и карактерише их богати мотивски рад, тематске трансформације, разрађене хармоније, поетичност и обимне структуре. Најбољи пример који обухвата све поменуте карактеристике је први став Клавирске сонате у еф молу опус 5; сонатна форма изграђена је кроз бројне модификације почетног кратког мотива и удаљене модулације, те се стиче утисак као да пратимо причу једне теме.

Лагани ставови из опуса 1 и 2 су такође значајни, будући да представљају прве Брамсове мање експерименте у форми варијација, а овом жанру се вратио 50-их година 19. века када је компоновао Варијације на Шуманову тему опус 9. Ово дело карактерише широк спектар пијанистичких идиома које дугује Шумановима делима, а обилује и алузијама на остварења овог композитора, уз драматично смењивање расположења унутар шеснаест варијација.

У овом периоду Брамс је написао и четири оргуљске композиције, у којима је, како музиколози истичу, мајсторски спојио барокне и романтичарске принципе. Лагана, хроматска тема у овом делу пролази кроз строгу контрапунктску разраду, употребом инверзије, аугментације и диминуције, уз многобројне хармонске промене, које су се могле повезати са тековинама 19. века.

Брамс је 60-их и 70-их 19. века писао дела заснована на тада популарним жанровима, као што је на пример шеснаест Валцера опус 39 за клавир четвороручно. Поред тога, често је користио и елементе циганске музике, који су најприсутнији у популарним Мађарским плесовима. Брамс је у овим делима успевао вешто да комбинује народну и високу уметност, као што је у другим остварењима спајао стилове музика различитих историјских периода.

Две рапсодије опус 79 су Брамсова најобимнија самостална дела након Скерца опус 4. Без обзира на њихов назив, обе композиције имају јасну форму – прва је троделна, а друга је у пуној сонатној форми и започиње варљивом каденцом у главној мелодији.

Ауторка Јелена Дамјановић