Музеј звука

Овај француски композитор, песник и музички теоретичар је живео између 1291. и 1361. године. Први писани подаци о њему потичу из 1321. године, када је требало да добије нову свештеничку позицију у цркви у Камбреу, али већ наредне године, ступа у службу Луја Бурбонског, Војводе од Клермона, за кога ће остати везан као чиновник и дипломата наредних двадесет година. Захваљујући везама са династијом Бурбона које су га довеле на париски двор, Де Витри ће заузимати различите функције током владавине чак три краља – Шарла IV, Филипа VI и Жана II. Као војник, учествовао је и у опсади Егијона 1346, а пет година касније, као награду за верну службу код Жана II, именован је за бискупа у Моу, недалеко од Париза, где је остао до своје смрти.

У музичкој историји, Филип де Витри је упамћен као врстан, иновативан и утицајан композитор и један од водећих уметника свог доба, о коме је Петрарка рекао да је „највољнији и упорнији трагач за истином, тако велики филозоф нашег доба”. Ове речи између осталих, инспирисала је и Де Витријева теоријска студија о музици, коју је назвао Ars nova а по којој је читава епоха добила своје име. Иако истраживачи последњих деценија доводе у питање ауторство овог списа, оно о чему сведоче композиције овог аутора, јесте придржавање теоријских принципа и пракси које су у њему изложене, као што су иновације у музичкој нотацији, увођење хроматике, али и избегавање паралелних квинти и октава.

Иако је Филип де Витри писао и световну и духовну музику, сачувана су само дела из потоње групе. Међу њима, доминирају такозвани изоритмички мотети, за чије увођење је управо Де Витри заслужан. У овим делима, ритмички модел који се назива талеа се понавља у једном од гласова током читавог трајања композиције, док сваки глас може имати засебан модел, који у вертикали ствара богат контрапунтски слог.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић