Јозеф Велфл и соната за клавир:

Употреба фуге у сонати за клавир, и то најчешће на месту финалног става, поступак је који неретко проналазимо у опусу композитора Велфлове генерације. Посебно је специфичан начин на који је Велфл употребио фугу у својој Сонати у це-молу, опус 25. Ова соната компонована је Лондону, где ју је 1805. године објавила издавачка кућа Муција Клементија. Типичној троставачној структури клавирске сонате Велфл је придодао виртуозну интродукцију и фугу, који претходе првом ставу. Као што је често случај са Велфловим пијанистичким опусом, реч је о технички изазовној композицији, коју одликује оркестарска фактура, обилна употреба октава, а сама фуга је својеврсна вежба интерпретативне виспрености.

У генеалогији бечке композиторске школе, након генерације Бетовена и Вефла, клавирска соната пронашла је свог водећег представника у лику Франца Шуберта. Рођен 1797 године, Шуберт је у пољу музике стекао темељно образовање, иако никада није досегао виртуозно владање клавиром. Управо ово одваја Шубертове сонате за клавир од његових претходника, композитора-пијаниста: надовезујући се на ауторе попут Леополда Кожелуха, Шуберт развија клавирско писмо усмерено као грађанском салону, које се не заснива на виртуозним захтевима, већ на истраживању колорита клавирске фактуре и хармонских решења, уз јасан уплив жанра песме. Модерна нумерација Шубертових клавирских соната обухвата двадесет и три дела, од којих првих седамнаест није штампано за време Шубертовог живота, а значајан део је сачуван у недовршеној или фрагментарној форми. Чућете Шубертову троставачну Сонату за клавир у а-молу, Дојчова ознака 537, која је компонована у марту 1817. године и која је најранија соната овог аутора сачувана у целости.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски