Милан Кундера: Роман и Европа

„...С великим узбуђењем примам данас ову награду која носи име Јерусалима и знак великог јеврејског космополитског духа. Примам је као романописац. Наглашавам, романописац, не писац. Романописац је онај који, према Флоберу, жели да нестане иза свог дела. Нестати иза свог дела значи одрећи се улоге јавне личности. Није то лако данас када све имало значајно мора да прође неподношљиво осветљеном сценом масовних медија који, насупрот Флоберовој намери, настоје да сакрију дело иза слике његовог аутора. У тој ситуацији, којој нико не може потпуно да умакне, Флоберова опаска делује ми готово као упозорење: упуштајући се у улогу јавне личности, романописац доводи у опасност своје дело које се може сматрати пуким прилепком његових поступака, изјава, становишта. Но, романописац није ничији гласноговорник, па чак ћу отићи тако далеко и рећи да није гласноговорник ни властитих идеја. Када је Толстој скицирао прву верзију Ане Карењине, Ана је била врло антипатична жена и њен је трагичан крај био оправдан и заслужен. Коначна верзија романа битно је другачија, али не верујем да је Толстој у међувремену променио своје моралне назоре; пре бих рекао да је пишући слушао глас различит од својих моралних уверења. Слушао је оно што бих ја назвао мудрошћу романа. Сви истински романописци ослушкују ту надличну мудрост, што објашњава чињеницу да су велики романи увек мало паметнији од својих аутора. Романописци који су паметнији од својих дела морали би да промене занимање.

Но, шта је та мудрост, шта је роман? Има једна изврсна јеврејска пословица: Човек мисли, а Бог се смеје. Надахнут том мудром изреком, радо замишљам да је Франсоа Рабле једног дана чуо Божји смех и да је тако рођена идеја првог великог европског романа. Свиђа ми се помисао да је уметност романа дошла на свет као одјек Божјег смеха.

Зашто се, међутим, Бог смеје посматрајући човека који мисли? Зато што човек мисли, а истина му измиче. Зато јер, што више људи мисли, више се мисао једнога удаљава од мисли другога. И најзад, зато што човек никада није оно што мисли да јесте. У освит Модерног доба, када човек напушта Средњи век, открива се темељна ситуација: дон Кихот мисли, Санчо мисли, али измиче им не само истина о свету него и истина о њима самима. Први европски романописци уочили су и схватили ту нову човекову ситуацију и на њој су изградили нову уметност, уметност романа...” (М. Кундера)

Текст је превео Зоран Живковић.
Чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.