Мајстори барока – Микеланђело Роси

Италијански композитор Микеланђело Роси, рођен 1602. у Ђенови, сматран је једним од најбољих виолиниста свог доба и својевремено је стекао надимак „Микеланђело виолине”. Свој музички пут започео је као оргуљаш у катедрали у родном граду, а из сачуваних списа сазнајемо да је 1624. године отишао у Рим где је прво радио као виолиниста код кардинала Мауриција Савојског, а потом је, у периоду од 1630. до 1633. године, добио намештење код чувене породице Барберини. Управо тада Роси је написао збирку од десет токата и куранти за инструменте са диркама, као и прву оперу Ерминија на Јордану која је била успешно изведена у палати Барберини, где се и сам композитор појавио у улози Аполона свирајући виолину. Почетком 1634. године Роси одлази да ради на моденском двору Франческа I д’Естеа, са повременим излетима у Болоњу, Венецију и Ферару где су се његове опере приказивале. Касније се вратио у Рим у службу папе Иноћентија X, где је и умро 1656. године.

Иако је Роси током свог живота био познат као изванредан виолиниста, ниједна композиција коју је написао за овај инструмент није остала сачувана и данас је у историји музике првенствено остао запамћен по својим делима за инструменте са диркама. Ова остварења стилски су блиска музици Карла Ђезуалда и Јохана Јакоба Фробергера и уживају репутацију изразито значајних композиција које представљају прекретницу у литератури за ове инструменте. Поред тога, Роси је написао тридесет два полифона мадригала који за време композиторовог живота нису били објављени и постали су познати тек у новије време. 

Писани под утицајем музичког језика Карла Ђезуалда да Венозе, ови полифони мадригали настали су у периоду између 1624. и 1629. године у Риму, на текстове песника Ђованија Батисте Гваринија. Росијеви мадригали су, са једне стране, за музику која је писана у другој деценији 17.века врло конзервативни – са пет деоница, од којих су две намењене тенорима, а не сопранима, као што је тада била пракса, док су, са друге стране, ова остварења авангардна на плану хармонских односа – обилују хроматизмом и модулацијама које их, упркос контрапункту, воде изван граница тоналитета. 

Ауторка: Саша Тошковић.