Оперска сезона Еурорадија 2022–2023

Ђузепe Верди: Сицилијанско вечерње

У вечерашњој емисији пратићете снимак опере Сицилијанско вечерње Ђузепа Вердија, забележен на представи одржаној 28. јануара у Миланској скали. Ово је била нова поставка италијанске верзије Вердијеве опере, још од када је отворила сезону 1989–1990. у овој славној оперској кући. Нова режија поверена је Хугу де Ани, а ансамблом је дириговао Фабио Луизи, док су главне улоге изводили Марина Ребека, Лука Микелети и Пјеро Прети.

Верди је готово целу 1854. годину провео у Паризу где је компоновао оперу Сицилијанско вечерње по наруџбини Париске опере. Односи са управом опере, као и са либретистом Еженом Скрибом нису били складни, те је Верди неколико пута хтео да раскине уговор и повуче се у потпуности из овог подухвата. Оно што га је одржало на путу да заврши дело, била је париска публика коју је желео да у потпуности освоји. Зато је и одабрао формат „велике опере”, тог француског оперског жанра, намеравајући да превазиђе успех оца ове грандиозне форме, Ђакома Мајербера. Ежен Скриб је за ту прилику композитору понудио већ написан либрето, који су он и његов помоћник Шарл Диверије, двадесет година раније наменили Доницетију. Скриб се није обазирао на Вердијев позив да напише „нову, грандиозну, страсну причу”, већ је само померио место одвијања радње из Фландрије у XVI веку на Сицилију у XIII веку и додао пети чин по којем опера и носи своје име. У њему је приказан историјски догађај из 1282. године познат под именом „Сицилијанско вечерње”, када су сицилијански побуњеници убили велики број француских досељеника и који означава почетак устанка против Карла I Анжујског.

Премијера опере Сицилијанско вечерње уприличена је 13. јуна 1855. године у Паризу и доживела је топао пријем код француске критике, чак и код изузетно строгог Хектора Берлиоза, али није успела да се задржи на репертоару. Због тога је Верди одлучио да се опера преведе на италијански језик, што је учинио Еуђенио Каими, али због револуционарног сижеа дело није могло да се изведе у Италији без измена. Тако је 1855. године у Парми опера постављена под именом Ђована де Гузман, а радња је са Сицилије премештена у Португалију у XVII веку. После уједињења Италије, вратило се првобитно име Сицилијанско вечерње и од тада, опера се готово увек изводи на италијанском језику, без получасовног балета присутног у француском оригиналу, као што је то случај и са снимком који ћете чути у овој емисији.

Уредница Ксенија Стевановић