Јозеф Велфл и соната за клавир

Жанр клавирске сонате показује нам на основу чега су савременици у лику Велфла видели једног од Моцартових могућих наследника, а лондонска публика га неретко поредила са Муцијoм Клементијем. Велфлова пијанистичка техника, утемељена на бечком бриљантном стилу, а затим проширене изражајности на основу искуства рада са инструментима енглеске механике, била је изразито захтевна, што се посебно огледа у позним штампаним сонатама. У овом смислу, издваја се Соната за клавир у Еф-дуру, опус 41, компонована у Лондону, у којој на месту финалног става проналазимо технички изазовне бриљанте варијације. Она носи наслов Non plus ultra, условљен уверењем да су достигнуте границе пијанистичког виртуозитета. Овај наслов био је својеврсни изазов за Јана Ладислава Дусека, композитора и пијанисту европске репутације. Дусеково писмо за клавир увек су красили високи технички захтеви и бриљантан звук, уз употребу типичних пијанистичких виртуозних фигурација, укључујући октаве, паралелне терце, брзе пасаже и слично. Соната у Ас-дуру, опус 64 позната под називом Повратак у Париз, сматра се најзахтевнијом композицију за клавир соло из Дусековог пера. Компонована је када се 1807, на позив француског дипломате Таљерана, композитор вратио у француску престоницу. Међутим, Дусек је ово дело искористио и како би одговорио изазову који је поставио Велфл, те је наложио публиковање и са латинском синтагмом Plus ultra као поднасловом – другим речима, на Велфлову констатацију да је достигао врхунац у клавирском виртуозитету, Дусек је одговорио тврдњом да је тај врхунац превазишао.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић