Музика вива – Композиције Марћина Станчика и Џона Елварда

Пољски аутор Марћин Станчик, школовао се у Лођу у класи Зигмунта Краузеа, да би сте потом преселио у Рим, како би на Академији Санта Чечилија учио код Ивана Феделеа. Станчик је добитник бројних признања у родној Пољској, али и у Италији, Немачкој, Холандији, Јапану и Кини. Међу његовим успесима издвајају се победа на такмичењу за младе композиторе „Франко Донатони” 2010. у Милану, као и прва награда на такмичењу „Тору Такемицу” 2013.године. Опус Марћина Станчика је веома разноврстан и обухвата инструменталне и вокалне композиције за различите саставе, као и сценска дела, те концептулане радове који се налазе на граници хепенинга и перформанса. Његов поетички кредо је да савремена музика треба да почива на истраживањима боје и звука, али истовремено, Станчик не одбацује традиционални концепт музичког дела заснованог на развоју емоционалне и експресивне драматургије.

На почетку вечерашње емисије чућете композицију Гејзир-Гризе, инспирисану како природним феноменом гејзира, тако и стваралаштвом француског композитора, спектралисте, Жерара Гризеа. У основи дела налази се један тон, „е” из којег извиру, или око којег се крећу све остале звучне структуре. Дело је изразито атмосферично и иако настало релативно рано у опусу овог аутора, 2005. године, показује његово вешто владање композиционом техником.

У емисији ћете чути и Станчикову композицију Уздаси. Полазиште за настанак овог дела је био концепт рубата у делима вероватно најпознатијег пољског композитора, Шопена. „Шопенов рубато – суспензија, или музички уздах, је једна од његових највећих тајни, есенција његовог стила. После скоро два века, његов рубато посматрам са поштовањем и дивљењем”, навео је Станчик у једном интервјуу. Са друге стране, у савременом свету, као да више немамо времена за такав луксуз, да на тренутак застанемо и дамо себи више простора и времена, те у Станчиковој композицији, уздах прераста у убрзано дисање, готово дахтање, које налази своје место и у извођењу, при самом крају композиције, када музичари једва долазе до даха опхрвани количином материјала који треба да одсвирају.

Амерички пијаниста и композитор средње генерације, Џон Елвард, добитник је бројних престижних стипендија и награда попут оних Гугенхајм фондације, Фулбрајтовог програма или Међународног друштва за савремену музику. На албуму са делима овог аутора које је објавио ансамбл Клангфорум, налази се његова свита Небеска тела и приче, која је инспирисана Овидијевим Метаморфозама. Три става свите носе називе ликова из Овидијевог епа: Меркур, Дедал и Нарцис, а преостала два – Ефемера и Ананке, указују на концепте несталности и нужности. Више него самом тематиком, Елвард је инспирацију пронашао у Овидијевим наративним техникама, односно анализи стила овог античког песника, коју је начинио Итало Калвино. У основи ових композиција се тако налази контрапунктски „вез” различитих текстура, симулирајући Овидијеву песничку виртуозност.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић