Композитор месеца – Јозеф Хајдн

Овај Хајднов опус обухвата сонате, трија и дивертимента. У пракси 18. века, ове композиције биле су део једног непрецизно дефинисаног, а изразито хетерогеног жанра, који је био намењен кућном музицирању и усмерен ка сентименту, односно слободном изражавању емоција, којем је Хајдн тежио нарочито после 1780. Током шездесетих година, ове Хајднове композиције су највећим делом биле намењене чембалу. Прва композиција за фортепиано или клавикорд повезује се са његовом Сонатом број 20 из 1771, али је у тој деценији наставио да пише искључиво композиције за чембало. Почетком 80-их година, а нарочито крајем те деценије, Хајдн се у потпуности окренуо фортепиану.

Рана дела за инструменте са диркама су истовремено била озбиљна и галантна. Прва трија или на пример Соната број 2 у Бе дуру била су захтевнија и стилски доследнија него сви Хајднови рани квартети и већина раних симфонија. У раном опусу наилазимо и на велики број дела мањег обима, непретенциозна и једноставног стила, а претпоставља се да су била намењена студентима и аматерима. Најмање дванаест Хајднових соната из 60-их и 70-их година 18. века и данас се често изводе.

Последњих пет соната Јозефа Хајдна, насталих током девете деценије 18. века, далеко су од скромних, пријемчивих дела. У њима су лагани ставови обликовани као фантазије са варијацијама, док су последњи ставови често били у форми сонатног ронда. У Лондону је написао и две изразито виртуозне сонате; број 50 у Це дуру и број 52 у Ес дуру. Прва је позната по првом ставу који је написан у сонатној форми, али са непрекидним варирарњем основног мотива, а соната број 52 је прокомпонована и садржи други став у удаљеном Е дуру.

Премда су сонате најзначајнија дела која је Хајдн писао за инструменте са диркама, у њих убрајамо и два каприча: у Ге дуру, написан у форми ронда са варијацијама и у Це дуру са елементима сонатног ронда, као и Анданте са варијацијама у еф молу, једно од Хајднових најоригиналнијих дела са двоструким варијацијама и кодом.

Хајднов опус за инструменте са диркама обухвата и клавирска трија. Ова остварења често су потцењивана, односно погрешно тумачена у односу на данашњу концепцију и виђење клавирског трија. Наиме, клавирска трија из 18. века, као и виолинске сонате, посматрани су као сонате са пратњом: у њима је доминирао инструмент са диркама, виолончело је удвајао деоницу клавира док је виолина више била камерно него солистички третирана, премда је често доносила главне теме у лаганим ставовима. Без озбира на то, гудачки инструменти јесу представљали суштину клавирских трија из овог периода због саме текстуре, тонске боје и ритма.

Ауторка Јелена Дамјановић