Читај ми!

Из архиве Радио Београда – Љубиша Петрушевски, обоа

Емисију смо посветили Љубиши Петрушевском, утемељивачу школе обое у Србији, о коме је критика говорила да је у свом извођаштву спојио балкански темперамент и француску префињеност, дубоко понирући у свет сваког извођеног аутора.

Љубиша Петрушевски је рођен 1939. године у Куманову, а школовао се у Београду, средини у којој се вештина свирања обое тада звучно и технички заснивала на скромном знању које су доносили углавном приучени војни музичари. Као изузетно талентован музичар, отишао је у Париз на студије код чувеног Пјера Пјерлоа. Тамо, на изворишту модерне школе за дувачке инструменте, Петрушевски се упознао са изражајно-техничким иновацијама, те изменама у квалитету и боји звука овог инструмента. Усвојивши принципе Пјерлоове реформе, Петрушевски је изградио особену технику и стил свирања који су тада представљали новину у развоју српског извођаштва -  како то објашњава обоиста Борислав Чичовачки у часопису Музички талас  из 2008. године.

Осим тога, Петрушевски је са собом у Србију донео и изузетно богат репертоар композиција који је обухватао дела од барокних мајстора до музике компоноване у 20. веку. Тако је први у Србији извео композиције за обоу Бенедета Марчела, Јохана Себастијана Баха, Томаза Албинонија, Антонија Вивалдија и других. Критика је нарочито истицала његово тумачење дела барокних композитора, а према речима Чичовачког, беспрекорна стилска оријентација заснивала се на умереном и крајње примереном коришћењу украса, пажљивој и ненаметљивој примени вибрата, те осећају за музичку фразу и избор темпа, а све то уз интонативну перфекцију. Као посебна особеност интерпретација Петрушевског издваја се примена специфичног „барокног" стаката, који је овај обоиста изводио заобљено, што се нарочито чује на снимцима Соната Лејеа и Марчела, као и Баховог Концерта у де-молу.

Када је реч о музици 20. века, Петрушевски није показивао склоност ка делима авангардних аутора, него је остао веран композиторима који су на традиционалан начин третирали обоу. За часопис „Музички талас", Борислав Чичовачки је написао да је у тим композицијама нарочито је дошла до изражаја особеност Петрушевског да створи различита емотивна стања и карактере, нарочито у Бритновим Метаморфозама по Овидију или у Сонати за обоу и клавир Паула Хиндемита.

Паралелно са студијама обое, Петрушевски је свирао у Народном оркестру ансамбла „Коло", након чега се посветио солистичкој и оркестарској каријери. Био је први обоиста у оркестру Опере Народног позоришта, затим у Београдској филхармонији, као и у Симфонијском оркестру Радио Телевизије Београд.

Крајем осамдесетих година прошлог века он се опростио од професионалног оркестарског ангажмана и посветио се педагошком раду на Факултету музичке уметности у Београду, оставивши дубок траг у педагогији за обоу. Осим тога, од 1998. па до своје смрти - 2002. године, био је и декан ове високошколске установе.

 

Уредница: Марија Шекуларац Вуковић

 

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару