Оперски свет Шарл-Симона Катела

Кател је аутор чије се стваралаштво везује за сцену Париске опере у доба Наполеона. У првом делу емисије слушаћете други чин његов лирске трагедије Семирамида, премијерно изведене 1802. године на сцени Париске опере. Чин започиње љубавном сценом младог војсковође Арзаса и принцезе Аземе, коју прекида љубоморни принц Асур. У другом делу чина, на изненађење читавог двора, Семирамида објављује своју намеру да за супруга узме управо Арзаса. У овом тренутку само је Врховни свештеник свестан чињенице да је Арзас заправо изгубљени син краља Нинуса и краљице Семирамиде, кога је Асур убио по наређењу краљице.

Кателова партитура показује тенденцију овог аутора да музичку експресију дочара хармонским решењима, дијалозима и вештом употребом оркестра, пре него тематским материјалом солистичких нумера. Критичари његовог доба неретко су констатовали да у овим операма једноставно „нема довољно певања“. Ипак, емоције протагониста Кател успешно развија и приказује у сценски динамичним ситуацијама, служећи се искуством потеклим из француске комичне опере. Семирамида је у својој премијерној продукцији на париској сцени била популарна, између осталог захваљујући раскошним дворским сценама, које су поред музичких средстава укључивале и ванредну и скупоцену сценографију и костимографију засићене оријенталним мотивима. 

О упливима француске комичне опере на сцену лирске трагедије сведочи и опера Хадријан композитора Етјена Меила, премијерно изведена три године пре Кателове Семирамиде. Либрето је радио Франсоа-Беноа Хофман, према Метастазијевом либрету за оперу Хадријан у Сирији Антонија Калдаре. Ово дело је својеврсни излет на сцену Париске опере у стваралаштву Меила и Хофмана, који су иначе своје каријере градили у жанру комичне опере и на сценама других париских позоришта. Судбина ове опере такође је нераскидиво везана за Француску буржоаску револуцију. У време када је била припремана премијера опере, на пролеће 1792. године, и то под насловом Хадријан, император Рима, Француској је претио рат са Хазбуршком и Пруском коалицијом предвођеном Леополдом II, који је и даље носио симболичну титулу светог римског цара. Поред тога, Паризом су се пронеле гласине да ће у опери, у сцени Хадријановог тријумфа, бити коришћени коњи из штала омражене краљице Марије Антоанете, уједно Леополдове сестре. Не постоје индиције да су аутори заиста размишљали о овим конотацијама, а Хофман је у штампи бранио оперу, позивајући се на револуционарну Декларацију о људским правима и законе који су укинули цензуру. Упркос томе, дело је изведено тек у јуну 1799. године, под промењеним политичким околностима, када је Првом француском републиком владао Директоријат и демократски изабран Савет пет стотина. Тада су, међутим, Парижани у Хадријану препознали Наполеона Бонапарту, који је стицао све већу власт и који је четири месеца након премијере извео државни удар, преузевши власт као први конзул републике.

Аутор: Срђан Атанасовски
Уредница: Сања Куњадић