Антологија српске музике

Како то примећује музиколошкиња Соња Маринковић „музички језик овог аутора у основи почива на традиционалним принципима обликовања и рада са тематским материјалом, али је за њега такође карактеристична и изразита спремност да се властито искуство обогати новим композиционим техника и отвореност према новим медијима”.

У том погледу, Александар Обрадовић спада у ред најважнијих ауторских личности српске послератне музике, а посебно се истакао као врсни симфоничар, као и један од пионира електронске музике код нас. Рођен је 1927. године, а студије је завршио на Музичкој академији у Београду у класи Миховила Логара, композитора за којег га је везивало дубоко пријатељство и уважавање. По завршетку школовања посветио се педагошком раду, прво у Музичкој школи „Станковић”, а потом и на Факултету музичке уметности у Београду где је предавао теоријске предмете, оркестарцију и композицију. Био је ректор Универзитета уметности у Београду, шеф катедре за композицију ФМУ, генерални секретар Савеза композитора Југославије, борећи се за уважавање ауторских права, шездесетих година прошлог века. Обрадовић је био аутор важног уџбеника Увод у оркестрацију са два издања из 1969. и 1997. године, који је преведен и на италијански језик.

Као композитор иза себе, до своје смрти 2001. године оставио је обиман опус од преко 250 композиција, у готов свим областима од солистичке до вокално-инструменталне музике. Писао је и музику за балет, филм и радио драме, а такође радио је инструментације и редакције дела других аутора – Маринковићеве Кантате Доситеју Обрадовићу и Вучковићевог Херојског ораторијума.

Обардовић је довршио Прву симфонију 1952. године, као дипломски рад, који је Властимир Перичић оценио као један од најуспелијих. Ово дело је организовано у форми диптиха, једног од обликотворних принципа којих ће се Обрадовић придржавати до краја свога стваралачког пута. Први став - Адађо ма нон тропо квази Анданте – Алегро ризолуто је у својој основи сонатни став са лаганим уводом и закључком, док други Алегро марчале – Марш има троделну структру, а лагана тужбалица се налази у средишту овог сегмента симфоније. Ова композиција, поседује латентни, апстрактни наратив о борби и победничком тријумфу, што је наглашено кроз мото другог става у којем се цитирају стихови Бранка Ћопића „С четама Слободе маршираће тада и мртви пролетери...”.

Циклус Пламени вјетар за баритон и оркестар из 1955. године настало је на стихове Мирослава Крлеже, а како то Властимир Перичић описује „јарке боје Крлежине поетске речи – сликовите или реске, пагански чулне или антиклерикално декларативне – захтевале су и одговорајућу бујност оркестарског колорита, у који ураста мелодијски речитатив односно ариозо соло-баритона”. Обрадовић је, тако, изабрао шест песама чији су називи Сеоска црква, Јерузалемски дијалог, Јесења пјесма, Еротична песма, Хладан поглед једне опатице и Пламени вјетар који је уједно и тежиште целог циклуса својим текстом о тријумфу револуционарне слободе и њеног свепрожимајућег пламена.

Уредница: Ксенија Стевановић