Језик, књижевност, процес – говори Оливера Марковић

Оливера Марковић истражује читалачки процес грађења менталних репрезентација главног јунака пародије, са посебним фокусом на процесе пародијских виртуелизација јунака као посебне случајеве енкодирања његових транссветововних идентитета. Као студија случаја послужиће лик Дон Кихота из Сервантесових романа и донкихотска пародија Женски Дон Кихот или Арабелине авантуре Шарлот Ленокс. Ослањајући се на постулате когнитивне наратологије и когнитивне семантике, ауторка третира књижевну пародију као хуморну мрежу појмовног сажимања, чије је разумевање обележено перманентним семантичким скоковима и процесима дезинтеграције читаве појмовне мреже.

Када је реч о јунаку пародије, хипотеза коју Оливера Марковић покушава да докаже односи се на то да пародијски жанр представља посебан случај жанра фикције у којем јунак – прототип и његови парњаци – егзистирају у истом свету и у истој јединци. Сигнал за њихово раздвајање јесу онтолошка раслојавања наратива, праћена различитим видовима аутентизације, те дестабилизације света приче. Последица овог процеса јесте грађење, од стране реципијента, менталне репрезентације (бленда) за јунака пародије као сложеног конструкта, чија стабилност зависи управо од учинака виртуелизације приче – виртуелно присутног пародираног текста (кроз који јунак покушава да потврди свој идентитет), промена околности у актуелизованом свету кроз виртуелне приче, те кроз поступак пародијске негације назначеног, пожељног света. У терминима теорије јунака Џејмса Фелана, снага пародије може бити остварена само симултаним наглашавањем миметичког и синтетичког аспекта књижевног лика. Тиме се потврђује теза да пародијски текст може остварити своју функцију само уколико перманентно дестабилизује, путем семантичких скокова, свет приче који евоцира.

У сутрашњим емисијама можете пратити излагања Азре Мушовић и Јелене Младеновић са овог научног скупа.

Уредници циклуса Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.