Антологија српске музикe – Дела Владана Радовановића

Радовановић је био једна од најавангарднијих уметничких фигура на српској уметничкој сцени током друге половине XX века, а његова тежња ка експерименту и освајању нових уметничких територија, водила га је ка најразличитијим спојевима традиционалних уметничких грана, као и нових медија. Та „артипеталност”, како је сам Радовановић дефинисао ово кретање, представља суштинско обележје његове поетике, а довела је до тога да овај аутор својим радовима утемељи или на српску уметничку сцену уведе бројне авангардне уметничке облике – од записа снова и њиховог илустровања, преко прозирних слика, тактилне уметности, воковизуела, пројектизама, музике за траку, електронске музике или компјутерске музике.

Композитор по образовању, који је студије завршио у класи Миленка Живковића, Радовановић је највећи део радног века провео у Електронском студију Радио Београда у којем је реализовао већи број електронских, електроакустичких и радиофонских остварења.

Једно од најсложенијих Радовановићевих остварења, а посматрано дијахронијски и исходиште бројних поступака које ће аутор користити у својим будућим радовима који се односе на област звука, је композиција Sferoon. Ово дело настајало је између 1960. и 1964. године. Када је до 1963. године био довршен музички сегмент дела, а према речима самог аутора, на наговор тадашње главне музичке уреднице Трећег Програма Радио Београда Мире Далеоре, која је Радовановићу сугерисала да за такмичење Prix Italia у ово дело инкорпорира и вербални сегмент, он наредне, 1964. године, завршава партитуру увођењем и монтирањем речитативног хора који је изговарао одломке из његовог романа Пустолине.

Радовановић је био добитник најзначајнијих признања у области музике, књижевности и ликовне уметности, попут Мокрањчеве награде, Нолитове награде или награде „Мића Поповић”. У области музике, највеће признање за савремено стваралаштво, Мокрањчеву награду, Радовановић је добио 2013. године за композицију Сидерал за мешовити хор, клавир и гудачки оркестар.

Назив композиције Сидерал, потиче од латинског придева sideralis, sideralus – што значи звездани, односно од речи sidus – звезда и експлицитно успоставља везу између музике Владана Радовановића и космоса. Очараност непрегледним, недокучивим, зачудним светом универзума који нас окружује дубоко је повезана са стваралачком поетиком овог аутора и посебно са његовом музиком. Наиме, он је упоредо са стваралаштвом развио и изванредно плодну и оригиналну теоријску рефлексију, уобличавајући идеје и концепте које је сматрао значајним за дефинисање свог уметничког креда. Једно од централних чворишта његове поетике било је дејство звука, које се, метафорички, изражава као најпре као „астрални звук”, а касније јасно дефинише као „космичко племе звука”. Из ове тежње да у својим делима произведе то стање, тај осећај који је дефинисао као „космички”, водио га је ка стварању сасвим специфичних композиционих поступака и богатства изражајне технике, која се постепено развијала од његових радова са краја педесетих и почетка шездесетих година прошлог века и која је свој најпречишћенији вид добила у Сидералу. У емисији ћете чути снимак премијерног извођења ове композиције за мешовити хор, клавир и гудачки оркестар, када су ово дело извели хор и чланови Симфонијског оркестра Радио-телевизије Србије под управом Бојана Суђића и пијаниста Миливоје Вељић.

Емисију ће заокружити радиофонска композиција Мало вечно језеро из 1984. године. Ово дело је и најбољи пример „вечно пропитујућег” карактера уметности Владана Радовановића, која је истовремено загледана у свет око себе, али и дубоко ауторефлексивна. Мало вечно језеро је музичко-поетско остварење чији текстуални предложак чине композиторови записи сопствених снова. Кроз шест снова, који су звучно обрађени у шест „ставова” ове композиције, Радовановић формира драматуршки лук у којем је на симболичан начин описан животни пут главног протагонисте – сневача, али и у којима аутор дотиче универзалне теме блиске сваком човеку – питања пролазности живота и сусрета са смрћу. Овај наративни лук Радовановић описује следећим речима: „Уместо живот као сан, сан се у овој огрлици снова појављује као други живот по себи, али и као чудно искривљено огледало живота јаве. Сневачева чула се повремено одшкрињују за звучна збивања стварности која протиче крај сневача и оживљује битнија стања његовог доживљавања себе и света: лет, пад, небеска предсказања, претње машине, безазленост, љубав, катаклизму, старост и смрт”.

Звучну грађу овог дела чине вокално-инструментални, електронски и амбијентални звукови, говорни сегменти и невербално третиран глас. У њој се Радовановић чак окреће и музичкој прошлости кроз краће цитате дела Баха, Моцарта, Бетовена и Стравинског, те чак и аутоцитат Вокалинстре. Као и амбијентални звукови, ови упливи реалности постају симболичка места презначавања сна у јаву и јаве у сан, тренутака у којима се ови „оригинали из јаве” изобличавају, али и као такви постају реалност сна. Радовановић нам помаже да уз помоћ звукова наше реалности ухватимо делић света којим влада другачија логика, у којем нема граница простора и времена, а који је опет део нас исто толико колико и реалност коју можемо опипати. У свом настојању да ухвати то неухватљиво, Радовановић открива своју неспутану инвентивност истраживача, проналазача, сневача, који је обогатио наш материјални свет конкретним уметничким артефактима и чија незаустављива креативност није прихватала границе ума и недокучивост оног невидљивог.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић