Опера „Димитрије” Викторена Жонсијера

Феликс-Лиджер Росињол, познат под уметничким псеудонимом Викторен Жонсијер или Де Жонсијер, своју уметничку каријеру започео је као сликар. Ипак, окреће се музици и уписује Париски конзерваторијум, али убрзо напушта школовање због неслагања са својим професором око Рихарда Вагнера, кога је изузетно поштовао. Каријеру композитора започео је крајем пете деценије XIX века, написавши сценску музику за Хамлета, која је била примећена. Године 1867, представља публици и своју прву оперу, Сарданапал, која је као и следећа, Последњи дани Помпеје, имала мало успеха код публике, док је критика, такође негативно, истицала рудиментарни третман оркестра код младог аутора. Због тога Жонсијер започиње да истражује нова инструментална звучања, компонујући своју Романтичну симфонију. Ова потрага за новим оркестарским звуком посебно ће бити приметна у опери Димитрије из 1876. године која је доживела успех. Међутим, потоња оперска остварења овог композитора нису наишла на добар пријем, осим немачке верзије опере Витез Жан. После неуспеха своје последње опере Ланселот 1900. године, Жонсијер је одлучио да се повуче, сматрајући да је ово дело, написано десет година раније, постављено на сцену прекасно и да се током последње деценије XIX века десио велики преокрет у музичкој естетици, којем није више могао да одговори. Умро је у Паризу 1903. године.

Паралелно са својом композиторском каријером, Жонсијер је био познат као музички критичар при часопису Ла Либерте под псеудонимом Жениус. Његов тон је био надмен и саркастичан, а поредили су га и са Берлиозом, због његових, најчешће негативних, оцена других композитора.

Четврта од седам Жонсијерових опера, Димитрије, постигла је довољно успеха да заслужи обнову на сцени Опере Комик 1890. године. Сама премијера је уприличена 5. маја 1876. године у театру Гете Лирик, а либрето је базиран на Шилеровом недовршеном комаду Деметрије. Предложак су написали Анри де Борније и Арман Силвестр. У пет чинова и седам сцена, сиже обрађује причу из руске историје о лажном царевићу Димитрију. Посебан куриозитет ове опере је опширна увертира, у коју је Жонсијер са великим мајсторством уткао све важне мотиве овог дела. Данашњи музиколози сматрају да је ова увертира и најбоље симфонијско остварење Викторена Жонсијера, које би требало да се изводи само за себе, односно да буде довољан разлог да се Димитрије и данас нађе на оперским сценама.

Након премијере 1876, године, публика је топло примила ово дело, али је критика била оштрија. У неку руку, као да су колеге критичари желели да се освете Жонсијеру због његових судова изнесених у штампи. Иако је он, у међувремену, покушао да ублажи неке своје ставове, музички новинари су једва дочекали да га узму на нож, критикујући контрадикције између Жонсијера композитора и Жонсијера теоретичара. Пре свега замерке су упућене стилској разноврсности Димитрија, која је била у нескладу са пуризмом који је овај аутор неговао у својим фељтонима. И заиста, утицај Вагнера, кога је Жонсијер толико заступао, је минималан у партитури опере, док су елементи инспирисани Гуноом, Вердијем или Мајербером много приметнији. У ствари, Жонсијер је спајањем многоструких утицаја допринео квалитету Димитрија као оперског остварења, које је у правом смислу те речи, дело синтезе умереног вагнеризма са новим тендецијама ’лирске’ француске опере половине XIX века.

Уредница Ксенија Стевановић