Вокални сат

Вагнеров вокални циклус настао је на стихове немачке песникиње Матилде Везендонк, супруге једног од његових мецена, која га је била инспирација за настанак Тристана и Изолде. Прва верзија ове композиције објављена је 1862. године и носила је назив Пет песама за женски глас. Том приликом није било наведено име аутора текстова, већ је оно јавно откривено тек након Матилдине смрти 1902. године. Вагнер је првобитно написао песме само за женски глас и клавир, али је касније објавио и верзију песме Снови за камерни оркестар. Оркестрацију свих пет песама за велики оркестар завршио је Феликс Мотл, диригент који је сарађивао са Вагнером, у августу 1893. године.

Вагнер је две песме назвао „студијама” за Тристана и Изолду, користећи први пут одређене музичке идеје које су касније развијене у опери. У песми Снови се могу чути корени љубавног дуета из другог чина, док мелодију песме У стакленику касније користи као уводну мелодију у трец́ем чину ове опере.

Крајем 1946. године Рихард Штраус је прочитао Ајхендорфову песму У сутон, у којој остарели пар гледа залазак сунца и пита се: „Да ли је то можда смрт”. Речи су се у потпуности поклапале са осец́ањима композитора, који је у тренутку писања ових дела имао 84 године, те су постале инспирација за почетак циклуса од пет песама који никада није завршио. Но, довршене су четири песме које је након Штраусове смрти ауторов издавач Ернест Рот назвао Четири последње песме.

Ауторка емисије Тамара Симовић