Грамофонија – Вјачеслав Артјомов: Реквијем (2)

Велики број реиздања ове плоче се може разумети у светлу обновљеног интересовања за совјетску савремену музику током прве две деценије двехиљадитих. Наиме, Артјомов је у раном периоду своје каријере био члан групе Астреја која се бавила импровизованом музиком на традиционалним инструментима, а чинили су је поред њега још и Софија Губајдулина и Виктор Сусљин. Сво троје композитора је почетком осамдесетих било оптужено као део „Хрењиковљеве седморке”, за неовлашћено извођење и промовисање совјетске музике у иностранству, што је била преломна тачка у каријерама ових стваралаца. Губајдулина се окренула мистицизму и православљу, Сусљин је емигрирао у Немачку, а Артјомов је након неколико година одсуства из јавности, формирао особен спој неокласицистичког музичког израза и научних принципа претежно из области физике, коју је студирао паралелно са композицијом. Тако се може рећи да је, као и у случају Губајдулине, музика Артјомова имала много већег одјека у иностранству него у СССР-у, те су бројна реиздања његових дела резултат те популарности.

Ово дело је након премијере изазвало велико одушевљење у јавности, те су бројни совјетски ствараоци делили своје утиске у тадашњим публикацијама, истичући значај који сматрају да Реквијем Артјомова има за њих и совјетску музику. Међу њима је вероватно најзанимљивија изјава управо Тихона Хрењикова, аутора који је неколико година раније оптужио Артјомова и његове колеге, називајући њихову музику „бучним блатом”. Међутим, након премијере Реквијема је изјавио: „Артјомов је изврстан композитор. Његов Реквијем је уздигао руску музику до претходно незамисливих висина. Сигуран сам да смо са Артјомовим не само достигли европску разину овог жанра, већ и надмашили његове дотадашње врхунце – Реквијеме Моцарта и Вердија”.

Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић