Мајстори барока – Ђузепе Валентини

Ђузепе Валентини је рођен 1681. године у Фиренци. Први записи о активности овог виолинисте и композитора били су када је стигао у Рим са 11 година, и постао члан Музичке конгрегације Свете Ћећилије, што је било од виталне важности за бављење музиком у овом граду. Наредних пет година провео је учећи композицију код Ђованија Бонончинија, а као виолиниста активан је од 1694. године. Валентини 1708. године постаје стални члан ансамбла који је наступао при неколико римских цркава, под покровитељством принца Русполија и кардинала Пјетра Отобонија. Ђузепе Валентини је, и као интерпретатор и као аутор, био цењен у Риму почетком XVIII века. Тако је, 1710. добио два намештења – прво као виолиниста и композитор на двору принца Микеланђела Каетанија, а потом је наследио Арканђела Корелија на његовом месту у цркви Сан Луиђи деи Франчези. Његове активности су се у годинама које су уследиле знатно повећале, те је од 1711. до 1726. био присутан и као виолиниста у цркви Сан Ђакомо дељи Спањоли, затим од 1720. до 1753. у цркви Сан Ђовани деи Фјорентини, а потом и као капелмајстор у цркви Сан Марија Мадалена од 1727. до 1750. године. Поред свих ових ангажовања, Валентини је био и један од чланова Аркадијске Академије, што је била велика част која је додељена тек неколицини музичара пре њега, и указује на високо поштовање које је уживао током живота. Тачан датум Валентинијеве смрти није познат, али у његовом личном досијеу у архиви Академије Свете Ћећилије стоји да је „преминуо у новембру 1753. године”.

Иако је током свог живота био у сенци Корелија, Вивалдија и Локателија, Валентинијев допринос италијанској барокној музици је вредан пажње, а многа његова дела су објављена широм Европе. Опус овог аутора садржи опере, ораторијуме и кантате, док је његов примарни фокус био на инструменталним делима, конкретно сонатама и концертима, са којима је постигао значајан успех. 

Ауторка: Саша Тошковић