Ивица Младеновић: Пјер Бурдије и марксизам

Аутор у раду настоји да истражи интелектуалну везу између Карла Маркса и Пјера Бурдијеа, односно да провери хипотезу да је Пјер Бурдије – упркос томе што се у изградњи одређених концепата свог теоријског система више ослањао на Диркема и Вебера – у основи критички настављач Марксове мисли, те да специфичност његове парадигме у односу на Марксову треба пре свега тражити у карактеристикама времена у којем је живео и делао.

Када је реч о томе како је Бурдије третирао Маркса и марксизам у својим текстовима и књигама, одмах треба подвући две ствари, истиче Ивица Младеновић. Најпре, његов фокус критике је много више усмерен на марксисте његове генерације него на самог Маркса, а приметно је и то да се тај однос према марксизму мења током деценија. Младеновић сматра да треба имати на уму да у периоду када Бурдије гради свој теоријски пројекат, марксизам, пре свега марксизам алтисеровског типа, представља хегемони глобални теоријски правац у француском пољу друштвених и хуманистичких наука, те овај социолог настоји да свој модел мишљења наметне као алтернативу структурално марксистичкој визији друштвеног света (ограђујући се истовремено и од Сартровог феноменолошког марксизма који је био познат као егзистенцијализам).

„Ипак, упркос свим теоријским разликама између Маркса и Бурдијеа, чини се да је између њихових научних пројеката неупоредиво значајнија комплементарност њихових темељних постулата, као и – што је у одређеном смислу и најважније, јер се односи на практичне ефекте одређене теорије – политичке импликације тих пројеката, које се на важним нивоима подударају”, пише Ивица Младеновић и закључује да би „будући генеративни теоријски еклектички приступи анализе друштвеног света данашње капиталистичке државе и друштва требало да повезују управо елементе марксизма и бурдијеизма”.

Текст чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.