Опера – Метју Лок: Психа

Прича о Психи је окупирала машту музичара у другој половини XVII века, посебно од када је Ла Фонтен написао своју варијанту Љубави Амора и Психе базирану на Апулејеовој верзији приче која заузима готово половину његовог романа Метморфозе познатијег као Златни магарац. Краљ Луј XIV је зато дао задатак Молијеру, Киноу, Корнеју и Лилију да разраде музичко-сценску верзију овог мита. Тако је настао трагични балет Психа који је постављен 1671. године. Ово дело, написано за само неколико недеља изузетно плодне размене између Лилија и Молијера, импресионирало је гледаоце. Пред њиховим очима је био до тада непревазиђен спектакл, који је показивао сву раскош и моћ двора Краља Сунца. Слава овог дела је убрзо прешла границе Француске, а либрето је преведен на енглески језик. У том тренутку Чарлс II се вратио на престо, после дугог изгнанства које је делимично провео у Француској, те је у неку руку желео да опонаша уметничко изобиље двора свог рођака Луја XIV. Због тога је поручио од својих дворских уметника да напишу прву енглеску оперу на либрето Психе. Тројици је поверен овај задатак – за речи је био задужен Томас Шедвел, док је музички задатак подељен између Метјуа Лока и Ђованија Батисте Драгија.

Партитура штампана 1675. године садржи само Локову музику, без Драгијевих композиција. Изузетно детаљан либрето који је такође штампан, обухвата бројне индикације о положају певача на позорници, сценским и звучним ефектима, те дозвољава да се данас прецизно идентификује који су делови били изговорени, који су служили као плесне нумере и који су певани. С обзиром на то да неки од њих нису пронађени у Локовој публикованој партитури, логично је претпоставити да је за њих музику написао Драги.

Због тога је Себастијан Досе, како би у потпуности реконструисао Психу на енглеском језику, покушао да пронађе пригодне инструменталне пасаже који су недостајали. У самом сачуваном опусу Ђованија Батиста Драгија није успео да нађе одговарајуће композиције, будући да су у питању пре свега композиције за инструменте са диркама. Потом се окренуо Лилијевој Психи, али је превелика стилска разлика између музичких светова француског аутора и Метјуа Лока била непремостива препрека. Само је задржана Италијанска тужбалица из Лилијеве Психе као интерлудијум између другог и трећег чина, као омаж оригиналној верзији приче.

Так је превагнула трећа опција, а то је позајмљивање из инструменталног опуса самог Метјуа Лока, пре свега из изузетног корпуса његових дела посвећених консорту виола. Такође, Досе је користио и рукопис који се чува у Њујорку под називом The Rare Theatrical у којем су обухваћени плесови писани за енглеско позориште XВИИ века, без јасне ауторске атрибуције. На овај начин Психа је постала у потпуности опера Метјуа Лока, чиме су Досе и ансамбл Корспондас желели да још више потцртају важност овог дела за развоју енглеске музике. Наиме Локова Психа је прва семи-опера на енглеском језику која је извршила предсудан утицај на дела Хенрија Персла и Џона Блоуа у овом жанру.

На много начина, Психа је продукт свог времена. Сиже обрађује немогућу и невероватну причу о љубави лепе принцезе Психе и бога љубави, Купидона. Испрва је спречавају њене завидне сестре, потом љубоморна свекрва односно богиња Венера, а укључује и невероватни пут од небеса до подземља и назад. На овом путу, нижу се сцене који ће постати део опере у доба рестаурације, попут ритуала у храмовима, напитница, сусрета са Фуријама, ђаволима и различитим летећим божанствима. Истовремено, ова прича има своју ванвременску димензију о емоцијама као што су безгранична љубав, љубомора, бол, али и о тешкоћама које доноси сазнање. Управо је прича о Психи као алегорија за трновити пут који 'душа' мора да прође како би се сусрела сама са собом и својим најдубљим потенцијалима оно што може да резонира са савременим слушаоцима, рођеним у доба после Фројдовог успостављања психоанализе и вишедеценијског присуства психологије као научне и академске дисциплине.

Уредница Ксенија Стевановић