Композитор месеца – Едуар Лало

Седамдесетих година 19. века, Лалоов углед на француској музичкој сцени почео је да расте, а томе је допринело оснивање Националног музичког друштва, чији су чланови, пре свих Сарасате, били истакнути промотери музике овог аутора. Године 1874. Сарасате је премијерно извео Лалоов Виолински концерт у Еф дуру, годину дана касније и Шпанску симфонију, а до краја деценије, публици су представљени и Концерт за виолончело, Норвешка фантазија и Руски концерти. Уупркос успеху концертних и оркестарских дела, Лало је и даље покушавао да стекне углед на пољу сценске музике, почевши, средином деценије да ради на опери Краљ Иса. Партитуру опере ће завршити 1878, али ће чекати чак десет година да је види на сцени Опере Комик, када је ово дело постигло велики успех и коначно му донело признање за којим је чезнуо.

Док је у Француској Лалоово име остало везано пре свега за ову оперу, на међународној сцени била су присутна првенствено његова концертантна и оркестарска дела. Најпознатије међу њима је Шпанска симфонија, заправо Концерт за виолину у пет ставова у којем композитор вешто спаја шпанске теме и раскошно оркестарско писмо. Међутим, подједнако бриљантно дело је и његов Концерт за виолину у Еф дуру опус 20, са својом технички захтевном деоницом и свежом мелодијском инвенцијом. Ово дело, писано је за Пабла Сарасатеа, који је на премијерном извођењу истакао интензивне звучне боје, доприносећи успеху дела. Лало је једном приликом ово и признао виолинисти, говорећи „без тебе, наставио бих да пишем безначајне трице и комадиће... био сам успаван, а ти си ме пробудио".

Две године након премијере овог дела, Лало је публици представио и свој Концерт за виолончело, који је извео Адолф Фишер. Премијерно извођење је било изузетно успешно, те је читав програм поновљен и недељу дана касније, а дело је Фишер уврстио у репертоар своје европске турнеје, изводећи га потом у Бечу и Лајпцигу. Иако по популарности није надмашио ремек-дела из романтичног периода, попут концерата за виолончело Шумана, Сен-Санса, Дворжака и Елгара, у питању је заносно дело, у којем централни став, у којем су комбиновани лагани став и скерцо, представља тежиште циклуса.

Емисију ћемо заокружити Симфонијом у ге молу овог аутора. Дело је написано 1886. године, шест година пре Лалоове смрти, али упркос позним годинама композитора, поседује ведрину и елан, те је названа и једном од „најсрећнијих француских симфонија". Упркос томе, ова симфонија је дуго била запостављена на концертним репертоарима, али ју је поново открио Томас Бичам, који је дело редовно изводио.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић