Композитор месеца – Едуар Лало

Насупрот дивљењу француских композитора попут Габријела Фореа који је истицао како је музика Едуара Лалоа „... блистава, полетна и весела, а уметнички стил - савршен", или Клода Дебисија који је балет Намоуна оценио као ремек-дело, музика овог француског романтичара је данас мање заступљена на концертним репертоарима него што би се очекивало. Иако је свој композиторски рад представио кроз безмало све музичке жанрове - од соло песама до опера, од камерне музике до симфоније - Лало је публици пре свега остао познат као аутор Шпанске симфоније коју је посветио славном Паблу Сарасатеу, затим Концерта за виолончело и увертире за оперу Краљ Иса.

Едуар Лало је рођен 27. јануара 1823. године у Лилу, у породици која се током шеснаестог века из Шпаније преселила у Француску. Лалоови родитељи су испрва подстицали његову наклоност ка музици подржавајући га да студије виолине и виолончела похађа на Конзерваторијуму у родном граду. Међутим, већ као шеснаестогодишњак дошао је у сукоб са оцем, који је, и сам некадашњи војник, желео војну каријеру за свог сина. У намери да истраје у својим амбицијама, Лало је напустио породични дом и преселио се у Париз. На Конзерваторијуму у француској престоници похађао је часове виолине код славног Франсоа-Антоана Абенека, оснивача Оркестра Друштва париских конзерваториста и диригента заслужног за упознавање француске публике са Бетовеновим симфонијским остварењима, а упоредо је похађао и часове композиције код Јулијуса Шулхофа. Међутим, Лалоова каријера као композитора није напредовала брзином коју је желео, а како би обезбедио финансијска средства за живот држао је приватне часове виолине. У овом периоду писао је камерна остварења и соло песме, иако су у Паризу тада била популарна оперска дела и симфонијска музика. Музиколози претпостављају да је то и главни разлог због којег Лалоова камерна дела, пре свега прва два трија из 1850. и 1852. нису наишла на интересовање публике и критичара. Године 1855. Лало је одлучио да одустане од компоновања и посвети се наступима са гудачким квартетом Арминго, чији је био један од оснивача. Овај састав, у којем је Лало најпре свирао виолу, а потом и виолину, био је један од ретких ансамбала који су у Паризу тог доба промовисали камерну музику, пре свега Бетовенове квартете (до тада непознате француској публици), као и остварења Хајдна, Моцарта, Шуберта, Шумана, Вебера и Менделсона.

Како наводе историјски извори, Лало је једном приликом нагласио да је за његов композиторски стил највише заслужна традиција немачке романтичарске музике: „Немачка је моја права музичка домовина", истицао је композитор, а њу је подробно упознао кроз музицирања са квартетом Арминго. Током стваралачког рада Лало је развио препознатљив музички језик, заснован на снажним мелодијама и раскошним звучним бојама, који се може поредити управо са делима његових немачких савременика.

Уредница Ирина Максимовић Шашић