Мајстори барока – Игнациo Албертини

О животу Игнација Албертинија, италијанског композитора и виолинисте који је стварао у другој половини 17.века, не постоји пуно података. Претпоставља се да је рођен око 1644. године у Милану, а први сачувани писани документи су писма која су разменили принц-бискуп Оломоуца и композитор Јохан Шмелцер о некој врсти Албертинијевог „недоличног понашања", али и о високом мишљењу које имају о њему као музичару. Како поменута писма датирају из септембра 1671. године, увиђа се да је Албертини тада већ пристигао у Беч, али када се то десило и на ком положају се налазио није остало забележено. 

Ипак, чињеница да је познавао принца-бискупа, познатог музичког колекционара, као и Шмелцера, једног од најзначајнијих музичара тог периода, указује на то да је Албертини уживао одређено поштовање у главном граду Аустрије. Нажалост, о његовим музичким активностима се не зна пуно, осим да је био музичар на бечком двору велике заштитнице музичара и уметника - Елеоноре Гонзаге, удовице аустријског владара Фердинанда Трећег. Ту функцију је обављао све до своје смрти, 1685. године, када је убијен. 

У емисији Мајстори барока, слушаћете виолинске сонате Игнација Албертинија, које је композитор организовао у збирку и посветио цару Леополду Првом, желећи да их објави, али су ова дела светлост дана угледала тек након његове смрти, у издању штампаном 1686. године у Франкфурту. Ова остварења сматрају се делима високог квалитета и разноврсног садржаја и структура. Њихова формална организација није стална, оне немају правилан образац - већина ставова почиње и завршава се адађом, форма сваког од њих произилази из слободно варираних фраза, а то су најчешће оне са почетка дела, које се сада појављују у новом облику и другом набоју, енергији. Музички језик представља спој италијанског и немачког стила, са изразитим ритмом, јаким контрастима и прелазима, а у исто време нежним мелодијским линијама.

Ауторка. Саша Тошковић