Композитор месеца – Дмитриј Шостакович

Иако је Дмитриј Шостакович цео креативни век провео унутар оквира совјетске културе и естетике, његова каријера је више пута била изложена политичким и уметничким притисцима. Наиме, након преокрета у културној политици Совјетског Савеза увођењем социјалистичког реализма тридесетих година прошлог века, од уметника су захтевана „дела за масе", односно, од композитора музика која ће бити пријемчива, мелодична, херојска и монументална. „Интелектуализам" западноевропске модерне био је одбачен уз образложење да је неразумљив широј јавности. Почетком 1936. године Шостаковичева опера Лејди Магбет Мценског округа изазвала је оштар напад критичара Правде, који је у тексту објављеном 28. јануара децидно назначио да је опера декадентна и да је не треба приказивати, пошто „представља муљ, а не музику... какофонична је и публици неразумљива". То је био и разлог због којег је, под притиском званичника забринутих за Шостаковичеву личну безбедност, са заказаног премијерног извођења била повучена и Четврта симфонија, а њему саветовано да одустане од 'модернистичких тежњи' и окрене се 'музици за народ'. Криза са којом се композитор у овом периоду суочио била је, заправо, много више од схватања музичког стила и представљала је, дословно, питање живота и смрти. Наиме, у овом периоду Стаљинових великих чистки и сам Шостакович је изгубио рођаке, пријатеље и колеге, а посебан ударац на композитора било је хапшење и погубљење његовог заштитника и поклоника његове уметности - совјетског војног команданта Михаила Тухачевског, једне од најпознатијих жртава Стаљинове чистке. Повезаност са овим „народним непријатељем" довела је Шостаковича у незавидну ситуацију.

У намери да се рехабилитује као важан совјетски композитор, Шостакович је од априла до јула 1937. године компоновао Пету симфонију у де молу. Међутим, за разлику од Четврте симфоније 'неразумљиве и мрачне' - како је у том периоду означена, ова симфонија је писана у 'прикладнијем тону'. Наиме, Шостакович је већ од првих тактова првог става звуком дочарао осећај великог простора (ову праксу ће касније применити и у Осмој и Десетој симфонији), показујући композиторско мајсторство кроз вешто вођење оркестарских деоница. Како истичу музиколози, најекспресивнију тачку читавог дела представља трећи став Largo, као 'срце' симфоније, а у њега је „уткана дубина композиторових осећања". Дело тријумфално завршава у дурском тоналитету показујући да, без обзира што „тамне тонске нијансе прожимају три става... у финалу су сви проблеми решени". Пета симфонија представља, заправо, Шостаковичево дубоко интимно и лично дело. Живећи у сенци стаљинистичких чистки, Шостакович није компоновао 'плакатски' совјетску симфонију, употпуњену народним мелодијама и радосним финалом, већ дело које је рефлектовало сву претњу, страх и неприлике времена у којем је живео. Извори наводе да је премијера 21. новембра 1937. године када је Лењинградском филхармонијом дириговао Јевгениј Мравински, била тријумфална, а овај успех поновљен је и наредне године, на московској премијери. Прво извођење ван граница тадашњег Совјетског Савеза уприличено је у Паризу јуна 1938. године, такође уз топао пријем критичара и публике.

Соната за виолу и клавир, опус 147 је последња композиција у опусу Дмитрија Шостаковича, а посветио ју је Фјодору Дружињину, виолисти Бетовеновог гудачког квартета. Партитуру ове сонате завршио је 6. јула 1975, неколико недеља пре смрти, те је дело постхумно представљено 1. октобра на московском Конзерваторијуму. Критичари су Сонату описали као „катарзу у трагедији... остварење у којем је представљен живот, борба, превазилажење, исцељење и одлазак у бесмртност".

Уредница Ирина Максимовић Шашић