Музеј звука - Мајстори „римске школе”

Последње деценије 16. века биле су период узавреле уметничке активности у Риму, као део снажног таласа Контрареформације којим је католичка црква покушала да поврати пољуљани статус, након успона протестантизма посебно у земљама северне Европе. Оснивани су нови црквени редови, попут Језуита или Ораторијанаца, који су са новим жаром проповедали католичку догму, док су се мецене утркивале у подржавању најбољих уметника и организовању раскошних представа. Једна од најзначајнијих музичких фигура тог времена, био је Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина – капелмајстор Јулијанске капеле при Базилици Светог Петра и хоровођа у цркви Санта Марија Мађоре. Као водећа личност у музичком животу Рима, учествовао је у изради једног од најнеобичнијих позноренесансних мисних циклуса – дванаестогласне колаборативне мисе Кантантибус органис коју је заједнички компоновало чак седам римских композитора. Као полазиште за настанак овог дела, одабран је Палестринин истоимени мотет, а поред овог аутора, на њој су још радили Ђовани Андреа Драгони, Руђеро Ђованели, Курцио Манћини, Просперо Сантини, Франческо Соријано и Анибале Стабиле. Сви ови аутори били су угледни римски „маестри" тог доба, а са Палестрином су били повезани као његови хористи или бивши ученици. Поред тога, сви су били и чланови удружења Вертуоза Компањија деи Музићи ди Рома (Vertuosa Compagnia dei Musici di Roma), основаног 1585. године под покровитељством папе Гргура XIII, које ће касније прерасти у славнну Академију Санта Чечилија. Иако се данас не зна контекст настанка овог колаборативног остварења, могуће је да је написано управо за потребе овог удружења, можда чак и поводом његовог оснивања.

Оно што је посебно интересантно, јесте да је на појединим ставовима ординаријума мисе Кантантибус органис, сарађивало више аутора. Тако су три одсека става Кирије написали заједнички чак три композитора: Анибале Стабиле, Франческо Соријано и Ђовани Андреа Драгони. Стилски, ово дело одражава нове тенденције у оновременој духовној музици у Риму, у којој је посебно популаран био вишехорски стил. Неке од карактеристика ове технике, попут ефекта масивног хорског звука, те подражавања реторичких „дискусија" помоћу антифоног начина певања, примећује се и у делу које је пред нама.

У наставку емисије чућете и Палестринин истоимени мотет који је послужио као основа за настанак мисе. Посвећен Светој Чечилији, заштитници музике, мотет поседује карактеристичан почетни мотив са квартама и квинтама који се имитационо понавља у свим гласовима. Потом следи композиција још једног угледног римског композитора који је стварао крајем 16. и у првим деценијама 17. века и који је наследио Палестрину на месту композитора у папској капели - Феличеа Анерија. Чућете његову химну Салве Регина у којој је такође приметна употреба вишехорског слога, популарног у Риму тог доба.

До краја емисије коју вечерас посвећујемо делима аутора римске школе са краја 16. и почетка 17. века, чућете и три остварења Грегорија Алегрија. Најпознатији по чувеној обради псалма 51, Mizerere mei Deus, Алегри је највећи део каријере провео као хориста у Сикстинској капели, да би две године пред смрт постао и капелмајстор ове најзначајнији музичке установе у Риму. Чућете сада одломак из његовог циклуса Тужбалице пророка Јеремије као и мотет Густате ет видете у интерпретацији ансамбла Кардиналс мјузик и Ендрјуа Карвуда.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић