Ђузепe Верди: Аида

Аида је опера којом Верди завршава 'званични' део своје каријере. Она је по много чему необична опера у контексту његовог опуса, иако није лишена претходница, како у свом спектакуларном сценском виду, тако и у музичком смислу. Наиме, Верди је и пре Аиде писао опере-спектакле, од којих је прва Набуко. По многим истраживачима Аида се може повезати са традицијом француске велике опере, а посебно у контексту дела која су јој претходила у Вердијевом опусу – Дон Карлоса и Бала под маскама. У музичком смислу у Аиди су направљени велики помаци, нарочито на пољу употребе оркестра и пропулзивнијем начину организовања сцена, али је карактеристичан вердијански проседе састављен од лирских арија и дуета, интензивних хорских секција и драмских плоха у којима солисти преузимају примат и даље задржан.

Аида је необична и по томе што сваки од четири чина ове опере осликавају другачији формално-драматуршки проблем. Први чин је тако постављен као прокомпоновани, тематско-мотивски мишљени сегмент. Други чин је место спектакла, масовних сцена и балета, док је трећи напета вердијанска драма, у којој преовлађује драмски сукоб. Четврти, закључни чин је један од најочигледнијих примера особене концепције сублимног и трансцендентног код Вердија. Сваки од чинова је поред тога, осим трећег, подељен на два сегемента, који се могу окарактерисати као простор акције, покретања драме и простор суспензије драме и уплива спектакла. Аида је занимљива и са становишта тога да је после овог дела, као сумарног за његов дотадашњи опус, Верди направио паузу од двадесет година, као да му је било потребно време и инспирација да у потпуности сазри његова верзија италијанске музичке драме коју ће показати свету у својим завршним, позним осварењима, Отелу и Фалстафу.

Уредница Ксенија Стевановић