Јозеф Велфл и бечка композиторска школа

Радећи у Бечу, током деведесетих година 18. века, Велфл је био подједнако активан као пијаниста и композитор, а бечку публику су посебно одушевљавали његови виртуозни јавни наступи. Велфлова пијанистичка техника, утемељена на бечком бриљантном стилу, била је изразито захтевна, што се огледа и у одређеним штампаним делима. Савременици су у Велфлу видели једног од Моцартових могућих наследника, а неретко су га поредили и са Клементијем. У том смислу, Велфл је био један од ривала три године старијег Лудвига ван Бетовена. Упркос томе, Бетовен и Велфл били су у срдачним односима, а Велфл је Бетовену посветио своју збирку клавирских соната, опус 6, штампану 1798. године.

Јозеф Велфл забележен је на страницама историје музике као један од тројице пијаниста са којима је Лудвиг ван Бетовен учествовао на такозваним пијанистичким дуелима - догађајима при којима би двојица пијаниста наизменично наступали, изводећи импровизације, и то најчешће на теме задате на лицу места. Победника дуела одређивала је публика, мада је неретко било супротстављених мишљења. Дуел са Јозефом Велфлом, који се одиграо 1799. године, а из којег је Бетовен по мишљењу већине присутних изашао као победник, означио је и својеврсну естетичку вододелницу на музичкој сцени Беча. Наиме, док је Велфлов стил компоновања и свирања означаван као бриљантан, јасан и приступачан, Бетовенов пијанистички идиом све чешће је био описиван као генијалан, али и херметичан, езотеричан и неретко тежак за разумевање. Сонате за клавир биле су први жанр у којем је Бетовен могао да непосредно пласира своје ново разумевање музичке уметности.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић