Композитор месеца – Дмитриј Шостакович

Након великог успеха који је 1926. побрала Прва симфонија, Шостаковичев уметнички фокус наредих година био је усмерен у неколико праваца. Наиме, један од његових планова био је да се у свету музике позиционира као концертни пијаниста. У марту 1927. учествовао је на првом међународном Шопеновом такмичењу у Варшави, где је био један од финалиста, али не и лауреат. Разочарање са којим се суочио добивши 'почасну похвалу', тада двадесетогодишњи Шостакович приписао је националном поносу жирија који је био састављен од пољских уметника. Међутим, иако је ово такмичење означило крај његових интенција у погледу развијања каријере професионалног пијанисте, исте године је са Гаврилом Поповим свирао Моцартов Концерт за два клавира, а концертантна остварења Чајковског и Прокофјева задржао је на свом репертоару до краја 1930. године.

Уз поменуте тежње, Шостакович је желео да се као композитор промовише и као стваралац модернистичке музике. Наиме, након лењинградске премијере опере Воцек Албана Берга, Шостакович је био под утицајем ове експесионистичке драме. Елементи трагично-сатиричног тона и експресионистичког стила ове опере, како сматрају музиколози, могу се наћи у Шостаковичевој Симфонијској посвети Октобру, односно Другој симфонији, коју је писао поводом обележавања десетогодишњице Октобарске револуције. Међутим, ово дело није побрало успех његове Прве симфоније, управо због модернистичких елемената који су у њу уткани.

Септембра 1927. године Шостакович је упознао Всеволда Мејерхолда, позоришног редитеља, који га је позвао да дође у Москву, где је поред компоновања био активан и као позоришни корепетитор. Упоредо је радио на партитури сатиричне опере Нос, по мотивима истоимене Гогољеве приповетке. Иако је овим делом желео да унесе новине у совјетско оперско позориште, оно није наишло на разумевање, те избачено је са репертоара. Како би обезбедио финансијска средства за живот, Шостакович је од 1928. године по поруџбини почео да пише дела примењене музике за позориште и филм, а прво од њих била је музика за сценски комад Стеница, коју је компоновао за сатиричну комедију Владимира Мајаковског. Ова „бајковита комедија у девет слика" или „двосмислена сатира са тематиком изобличавања малограђанства", како су је критичари означили, говори о типу шарлатана и ситничара које је Совјетски Савез изнедрио у вихору Нове економске политике 1921. године, која је ступила након колапса политике ратног комунизма. Комад је премијерно изведен 12. фебуара 1929. у Позоришту Мејерхолд у Москви. Публика је дело топло примила, али је оно изазвало оштре критике совјетске штампе јер су партијски функционери били извргнути подсмеху. Искуство рада у продукцији ове представе било је од изузетне важности у професионалном развоју Дмитрија Шостаковича пошто му је отворило могућности да се наредних година профилише као истакнути аутор примењене музике за позориште и филм. На музичком плану комад Стеница, опус 19 обилује забавним елементима које изводе лимени дувачки инструменти, али и призвуцима џеза којем Шостакович био посебно наклоњен.

Након музике за сценски комад Стеница, слушаћете одломке из трочиног балета Златно доба, опус 22. Реч је о првом Шостаковичевом балету из 1929. који је писан по поруџбини и заснован на тексту Александра Ивановског. У овом делу из сатиричног угла представљена је културна и политичка 'галама' у Европи и Совјетском Савезу касних двадесетих година прошлог века. Прича прати авантуре совјетског фудбалског тима у неименованом граду у Западној Европи, у периоду док се упоредо одржава и индустријска изложба. Подвргнути разним (финансијским, моралним и политичким) искушењима на које их ставља плејада лицемерних карактера - попут Диве, Фашисте, Агента Провокатора и других - совјетски спортисти постају жртве намештеног меча, полиција их узнемирава, а напослетку их неосновано хапсе. Након побуне припадника локалне радничке класе која тријумфално са власти збацује 'зле капиталисте', бивају пуштени из затвора, а у завршној сцени овог балета фудбалери и радници изводе Плес солидарности. Занимљиво је истаћи да је ово дело Шостакович писао након свог првог путовања у Немачку, инспирисан џезом, кабаретском музиком, као и остварењима свог савременика Курта Вајла, а и самим фудбалом, чији је, како то историјски извори наводе, био велики поклоник.

Емисију ће заокружити увертира за балет Завртањ, опус 27 који је Шостакович компоновао на либрето Владимира Смирнова 1930. и 1931. године. Дело на ироничан начин представља немар у совјетским фабрикама, кроз протагонисту Љонку који планира да саботира рад фабрике тако што ће убацити велики вијак у машине. Услед неповољног пријема на премијери у Лењинграду 8. априла 1931, дело је оцењено као антисовјетско, а Шостакович је потом одређене сегменте интегрисао у друге композиције.

Уредница Ирина Максимовић Шашић