Уметност интерпретације – Маурициo Полини

Полинијев повратак поновном студијском документовању позних Бетовенових соната након више од четрдесет година сведочи о потреби пијанисте да своју коначну мисао о овим грандиозним делима не остави младости, већ да пружи нове увиде искристалисане искуством извођача чија посвећеност музици бечког класичара у континуитету траје деценијама...

Већ први утисак сведочи тако о знатно већој продуховљености израза који Полини манифестује у односу на ране интерпретације истих дела. Експресивни сфорцато акценти у другом ставу Сонате за клавир опус 101, или нагомилавања звука при сустизању гласова у фугату последњег става, на новом албуму евидентно су слободније пласирани него на ранијем снимку истог дела. Међутим, магија Полинијевог зрелог пијанизма и лежи у његовој способности да унутар прегледне структуре оствари пуну слободу моделовања звучне масе. Управо у овоме указује се његова тако изражена тежња за „спонтанитетом" који, ипак, код Полинија никада није резултат случајности, већ пажљивог истраживања начина на које он може оваплотити карактер једног мотива, теме или фразе у звуку. За Полинија се уосталом никада и није могло говорити као о „пијанистичком пуританцу" већ пре о уметнику који естетику интерпретације базира на пуном поверењу у експресивност клавирског тона.

Симфонијска звучност, камерни предаси, дубина патње и изнад свега пркосна архитектоника двоструке финалне фуге Бетовенове Хамерклавир сонате опус 106 аспекти су дела које Полини боји соноритетом модерног клавира, а у којем се готово и не могу препознати референце на инструменте из времена Бетовеновог живота. Ово свакако није замерка имајући у виду композиторову потпуну глувоћу у периоду стварања последњих опуса, као и његово обраћање знатно апстрактнијем клавијатурном инструменту од оног који му је био на располагању. Новим интерпретацијама Полини Бетовену не приступа ни као класичару ни као романтичару, већ пре као непревазиђеном архитекти чија музика поставља изазов компактног и јасно усмереног вођења идеје кроз извођачки чин.

На послетку, могло би се констатовати и то да утиску Полинијеве тако често истицане анти-емоционалности суштински доприноси његово настојање да избегне извођење које би протицало као какав „наративни ток" применом агогичких поступака као „реторичких" маневара, или пак педалним сенчењима у циљу продубљивања замишљених значења музичког дела. Напротив, потенцирањем музичке хоризонтале и константним вођењем музичког тока унапред, Маурицио Полини настоји да музику ослободи „тумачења", допуштајући јој да сопственим садржајем „говори" сама за себе. Можда би мисао Артура Шнабела, великог бетовенисте с почетка прошлог века – да позне сонате бечког класичара представљају музику која заувек остаје боља од било које њихове интерпретације – и могла пронаћи извесно задовољење у сусрету са Полинијевим објективистичким интенцијама... А можда по Полинију задатак пијанисте управо и јесте у томе да музици подари не више од неопходне искре спонтанитета кадре да надиђе рацио уткан у структуру музичког записа и у феноменолошком прескоку оваплоти његову животност у самом звуку.

Аутор емисије: Стефан Цветковић