Предраг Крстић: Негација и отвореност

Овај рад, како истиче аутор, почива на уверењу да је постојала једна епохална тенденција окретања филозофије ка „отворености", тенденција коју Карл Попер тематизује пре и прегледније од других. Тај отклон од, пре свега, затворених филозофских система, који онда имају и своје друштвене импликације и своје политичке еквиваленте, отклон од несветог историцистичког тројства који за њега репрезентаује, мање или више коректно реконстурисана, трансферзала Платон-Хегел-Маркс, повезује га, по правилу и насупрот властитом саморазумевању, са тако удаљеним мислиоцима као што су, рецимо, с једне стране Бергсон, егзистенцијализам и неоромантичарска постмодерна струјања, а с друге, прагматизам, филозофска антропологија и Адорнова критичка теорија друштва. Поперово разумевање „отворености" разликује се, међутим, од њених савремених (под)разумевања у делима, рецимо, Берлина или Агамбена, а у још врећој мери од помодних „филозофија отворности" које отвореност своде на „доступност". Она се заснива и демонстрира на врло одређеном „негативизму", као оном методском приступу научном истраживању које се у равни визије друштва истрајно стара да пружи отпор патњи, злу, несрећи, а да не прописује оно томе супротно. „Тако схваћена отвореност Отвореног друштва, уколико одбија чак и да се инсталира у позитивно профилисано заступништво, препознатљив је допринос једној филозофској традицији или једном филозофском менталитету, који остаје трајни противотров свакој беспоговорној антропополитичкој закључености и сваком пројектовању историјских неминовности", пише Предраг Крстић.

Текст чита Александар Божовић.

Уредница Оливера Нушић.