Светске музичке позорнице

Борис Гилтбург је рођен у Москви 1984. године, у јеврејској породици. Музиком је почео да се бави још као петогодишњак, а прве подуке на клавиру добио је од своје мајке. Након пресељања у Израел, похађао је студије клавира на Академији Рубин за музику и драму у Јерусалиму, у класи Арија Вардија. Добитник је бројних признања, од којих су му она са такмичења Артур Рубинштајн 2011 и Краљица Елизабета 2013. отворили врата светских музичких позорница, као и потписивање ексклузивног уговора са продукцијском кућом Наксос Рекордс.

У истицању Гилтбургове посебности критичари су сложни: „... он је дубоко емотиван, проницљив и убедљив интерпретатор... Његова широка динамичка палета дочарава силовитост уметничке енергије", речи су музичког критичара Вашингтон Поста. У Гилтбурговом музицирању, истиче критичар немачког листа Зидојче Цајтунг, „... узајамно делују духовна смиреност и наглашена емпатија", док „... основу његове оригиналности чини снажан спој срца и ума, беспрекорне пијанистичке технике и велике љубави према музици", надовезује се критичар магазина Грамофон. Богати репертоар Бориса Гилтбурга обухвата дела од Бетовена до Шостаковича, а последњих година истиче се као посебно успешан тумач клавирских остварења Сергеја Рахмањинова.

Петоставачно дело названо Уздаси звезда француска композиторка Софи Лаказ је писала по поруџбини Би-Би-Сија, а описала га је следећим речима: „Небеска тела емитују електромагнетне таласе у свемир, а бележе их Насине свемирске летелице Војаџер 1 и Војаџер 2. Ти таласи, односно звуци, привлаче моју пажњу последњих година и у њима најчешће налазим инспирацију... Дело Уздаси звезда замислила сам као путовање кроз Млечни пут, и покушала да музиком дочарам ту задивљујућу, а у исто време и узнемирујућу атмосферу, звуке растезања и окретања, пулсација и вибрација, те упорне обрасце којима обилује Свемир. Имагинарно путовање започињемо откривањем мистериозног света вансоларне планете која се налази у систему звезде Глизе 581, а којој се Насине сонде још нису приближиле; потом пролазимо поред трећег по величини Јупитеровог месеца названог Ија, прекривеног са преко 400 активних вулкана. У дубинама Сунчевог система обилазимо Плутон, патуљасту планету која 'као да пева', а након тога покушавамо да прелетимо Земљу, нашу планету са задивљујућом атмосфером, али сада измучену необичним ветровима. Коначно, путовање завршавамо на страни једног од Уранових прстенова који почиње чудно да звижди..."

Концерт је заокружен извођењем Прве свите, опус 107 из балета Пепељуга Сергеја Прокофјева. Након продукције Ромеа и Јулије, балета који је премијерно изведен 11. јануара 1940. године у Театру Мариински, Прокофјев је добио поруџбину да компонује музику за Пепељугу по сценарију Николаја Волкова. У првој половини 1941. био је изузетно инспирисан и удубљен у писање новог дела, које је, према његовим речима, требало да буде усмерено на представљање класичног балета руске школе, кроз наглашавање игре не само кроз паровне наступе и валцере, него и кроз саму музику и звучни колорит. Међутим, немачка окупација земље која је уследила у јуну месецу исте године одвратила је његову пажњу од компоновања. Балет је премијерно изведен тек 21. новембра 1945. године у Театру Баљшој у Москви. Том приликом дириговао је Јуриј Фајер, кореографију је урадио Ростислав Захаров, док је примабалерина Галина Уљанова играла насловну улогу.

Уредница Ирина Максимовић Шашић