Опера – Жан-Мари Леклер: Скила и Глаук
Представићемо први пут на нашим таласима оперу „Скила и Глаук” Жан-Марија Леклера са снимка објављеног пре само неколико дана, 23. септембра у продукцији Дворца у Версају. Главне улоге тумаче: Матијас Видал као Глаук, Кјара Скерат као Скила, Флори Валикет као Кирка, Виктор Сикар као Предводник народа и Хеката, Сесил Ашил као Венера и прва Пропетида и Лили Ајмонино као Амор и друга Пропетида. Ансамблом Ил Ђардино д’Аморе диригује Стефан Плевнијак.
О генези опере Скила и Глаук нема пуно података. Жан-Мари Леклер је у том тренутку имао готово 50 година и иза себе репутацију једног од најславнијих виолиниста у Европи свог доба. Претпоставља се да је попут Рамоа, који са истим навршеним годинама, започео своју успешну оперску каријеру и Леклер сматрао да је дошло време за промену курса у каријери и хватање у коштац са музичком сценом као најпреситижнијом формом коју је један композитор могао да освоји у свом стваралаштву. Могуће је да је из тог разлога, 1746. године, париској публици понудио нешто другачије од онога што се очекивало - а то је оперу без срећног краја. У том смислу, Леклер је у неку руку покушао да обнови лирску трагедију, жанр који је у том тренутку у Француској изашао из моде, позивајући се на велики Лилијев узор и стављајући се у одмеравање са самим Рамоом, чије опере, треба напоменути, све имају срећан крај.
Либрето је написао извени Д'Алабер, чије је име остало непознато, осим податка да је био краљевски цензор између 1762. и 1776. године. Ово је био и његов деби у париској Опери, али и на пољу драмске уметности. Он је створио амбициозан предложак у којем је спојио две приче из Овидијевих Метаморфоза примећујући њихову занимљиву спрегу - ону о Пропетидама, које су окамењене, јер су се супроставиле Венери и ону о Скили, која је претворена у камен због Киркине љубоморе, јер ју је волео лепи бог Глаук. Када је реч о ослањању на Лилијев узор, примећујемо повратак на љубавни троугао који је њихове опере чинио тако успешним. Такође, ту су и дугачке психолошке експозиције ликова у ариозима и речитатвима које су у Рамоовим операма смањене на нужни део за развој радње. Пролог се, пак, може читати и као алегорија о успеху Луја XV у рату за Аустријско наслеђе. Ипак, у складу са модом средине XVIII века, у опери Скила и Глаук сусрећемо велики број дивертисмана, балета и других фантастичних сцена попут пасторале, гозбе у чаробној палати, сцене са демонима из пакла у завршној, трагичној катаклизми.
Уредница Ксенија Стевановић
Коментари