Фестивал Промс 2022
Репродуковаћемо снимак концерта одржаног 13. августа у Ројал Алберт холу у Лондону, када су наступили чланови Симфонијског оркестра Аустријског радија из Беча, који су том приликом дебитовали на овом престижном фестивалу. За диригентским пултом била је Марин Алсоп, музичка директорка овог ансамбла од 2019. године, која је, иначе, и једна од омиљених уметница Промсове публике. Као солиста на концерту наступио је Бенџамин Гровенор, који је одсвирао солистичку деоницу у Трећем клавирском концерту Сергеја Прокофјева. Поред овог дела, на програму су била и остварења Беле Бартока, Антоњина Дворжака и Хане Ајзендле.
На почетку емисије слушаћете свиту из Бартоковог балета-пантомиме Чудесни мандарин, који је настао 1919. према истоименој новели Мелкиора Ленђела објављеној две године раније у јануарском издању часописа Запад. У току припрема за премијеру, која је одржана 1926. године у Келну, конзервативни немачки кругови оценили су Чудесни мандарин као декадентно дело због либрета који је имао снажне сексуалне алузије. Пошто Барток није дозволио преобликовање либрета, за извођење балета није било разумевања ни у Мађарској, Русији, као ни у другим позоришним кућама широм света. Ипак, 1942. године Чудесни мандарин је представљен у Риму. Кореограф Аурел Милос га је конципирао као гротескну пантомиму, а и сам је тумачио улогу Мандарина, док је за израду сценографије био задужен чувени футуристички сликар Енрико Прамполини. Ова поставка отворила је Чудесном мандарину пут и у друге италијанске позоришне куће, као и на фестивале. Међутим, тек поставка балета из 1956. године кореографа и редитеља Ђуле Харангоза, једног од оснивача Мађарског националног балета, поставља темеље свим каснијим кореографијама Чудесног мандарина.
Рад на партитури Трећег клавирског концерта у Це дуру, опус 26 Сергеј Прокофјев је започео почетком 1913, а завршио га је тек 1921. године када је на премијерном извођењу у Чикагу наступио као солиста. Младог британског пијанисту Бенџамина Гровенора, који ће свирати солистичку деоницу, критичар Њујорк Тајмса описао је као „уметника који влада сценом са аристократском лакоћом".
Други део концерта испунила је композиција Хелиозис, односно Хелиоза Хане Ајзендле. У овом остварењу, које је премијерно изведено у Енглеској и посвећено управо Марин Алсоп и Симфонијском оркестру Aустријског радија из Беча, Хана Ајзендле је представила ‘летњи комад', али не онај који дочарава чисти пејзаж под плавим небом и сунцем. Како је и сама истакла „Хелиоза је медицински израз за сунчаницу и, као таква, музика приказује прљаво, спарно, лепљиво и чађаво лето... појављује се као метафора за емоционална и физичка стања".
Концерт је заокружен извођењем Седме симфоније у де молу, опус 70 Антоњина Дворжака. Партитуру овог дела Дворжак је довршио марта 1885. године, а оно је писано под снажним утицајем Брамсове Треће симфоније, којој је Дворжак био посебно наклоњен, а која је настала само две године раније. Иначе, Дворжакова Седма симфонија је са великим успехом премијерно изведена 22. априла 1885. године у Сент Џејмс холу у Лондону. Музиколози су сложни у ставу да се, уз Брамсове четири симфоније и Шубертову Девету, Дворжакова Седма симфонија убраја у ред најбољих примера симфонијске музике још од Бетовеновог времена.
Уредница Ирина Максимовић Шашић
Коментари