Композитор месеца – Јан Сибелијус

Након повратка са студија у Берлину и топлог пријема Кулерва 1892. године у Хелсинкију, Сибелијус је свој композиторски фокус усмерио на писање оркестарске музике, у којој је представио своју већ изграђену и снажну музичку личност. У овом периоду настало је неколико симфонијских поема, међу којима и Сага, опус 9 коју је написао након што је последњи пут посетио родну Хемелину како би присуствовао породичној сахрани. По повратку у Хелсинки, у јесен 1892. године, постао је професор музичке теорије и виолине на Музичком институту у финској престоници, као и у Школи Филхармонијског оркестра коју је водио Роберт Кајанус. Након тога, већ 13. новембра 1893. са великим успехом премијерно је изведена и његова свита Карелија, опус 11, а за компоновање овог дела Сибелијус је био инспирисан природом истоимене области на северу Европе.

Са супругом Аино је 1894. године отпутовао у Бајројт, где су присуствовали извођењима Вагнерових капиталних оперских дела попут Парсифала, Тристана и Мајстора певача из Нирнберга. Међутим, како истичу историчари, Вагнерова дела нису оставила снажан утисак на Сибелијуса, а и сам је једном приликом истакао како је „престао да буде вагнеријанац окренувши се Листовој музици, првенствено симфонијској". Потом су посетили Берлин и Венецију, а по повратку у Хелсинки 1897. године фински Сенат га је прогласио за националног уметника обезбедивши му доживотну стипендију која му је омогућила да се у потпуности посвети компоновању. У овом периоду Сибелијусова остварења су била саставни део програма концертних дворана у Хелсинкију и Туркуу, другом важном музичком центру Финске, а радо су их свирали и уметници у Немачкој, Италији и Енглеској.

На почетку емисије слушаћете прве две симфонијске свите из циклуса Леминкаинен, опус 22. Ово четвороделно остварење Сибелијус је компоновао 1895. године, започевши га као митолошку оперу у којој је желео да представи Леминкаинена, истакнуту личност финске митологије и једног од хероја Калевале, али је на крају одлучио да дело уобличи као четвороделну свиту. У целини, дело је премијерно изведено 13. априла 1896. године у Хелсинкију, у препуној концертној дворани.

Симфонијску поему Финландија, опус 26 Сибелијус је компоновао 1899. године, а већ наредне га је са хелсиншким Филхармонијским друштвом извео Роберт Кајанус. Оно што овом остварењу даје 'обрисе националне музике', истичу музиколози, јесте дочаравање атмосфере финских предела. Изузетним даром за обликовање мелодија 'дугог даха' и вештом употребом статичних хармонија заснованих на понављању појединих акордских склопова, уз опоре и тамне оркестарске боје, Сибелијус је звуком дочарао велика пространства севера уневши у њега и осећања меланхолије. Исте, 1899. године када је компоновао Финландију, Сибелијус је завршио и рад на Првој симфонији у е молу, опус 39. Ово је био период у композиторовом животу када су његова патриотска осећања била појачана и због покушаја руског цара Николаја Другог да ограничи овлашћења Велике кнежевине Финске, која је као територија у саставу Руског Царства била до 1917. године. Прва симфонија је топло прихваћена на премијери уприличеној 26. априла 1899. године када је Хелсиншким оркестарским друштвом дириговао композитор, међутим, оригинална партитура дела није сачувана. Сибелијус је након премијере начинио извесне измене у партитури, а ова верзија се изводи и данас. Њена премијера била је 1. јула 1900. у Берлину када је члановима Хелсиншке фихармоније дириговао Роберт Кајанус. Музиколози су сложни у ставу да је Сибелијус у Првој симфонији користио музички језик сродан великанима руског романтизма, првенствено Чајковском и Бородину, а дело је карактеристично и по честој употреби солистичких деоница гудача и дрвених дувача, попут кларинета који 'отвара' први став.

Уредница Ирина Максимовић Шашић